Izvođački podvig

U mnogo većim muzičkim sredinama, u Evropi i svetu, među mlađim i starijim violinistima, veoma retka je privilegija da publika prisustvuje višednevnim naporima u izvođenju celokupnih opusa najvećih stvaralaca. Poslednjih godina kao da se Betovenova muzika potisnula sa koncertnih programa jer mnogo zahteva, mnogo i pruža, ali publika očekuje samo vrhunske interpretacije. Umesto Betovenove muzike često slušamo virtuozni potpuri repertoar čiji je jedini cilj da prikaže kako sve to brzo, bleštavo i pseudoumetnički može da se „zbriše”...

Jovan Kolundžija je, međutim, umetnik sasvim drugog profila. Za 40 godina svoga izvođaštva nije nikada forsirao svoju ličnost niti se služio pomagalima – žutom štampom ili lažnim vrednostima novoga doba. Nije postao profanisana medijska ličnost. Kolundžija je uporno radio, vežbao, a za ovaj decembarski maraton moralo se, sigurni smo u to, svirati i po osam i više sati dnevno – i to u dugom periodu. Želeći da učini ono što za svakog najvećeg umetnika predstavlja vrhunac karijere, načinio je podvig, a njegov izazov publika je oduševljeno prihvatila, toliko oduševljeno da nije mogla da sačeka krajeve sonata, već je aplaudirala između stavova, što odavno nismo čuli u Kolarčevoj sali.

Ne kritikujemo preterano pojavu, ako su to, kako nam se učinilo, nove generacije mlade publike koju je Jovan Kolundžija doveo, možda prvi put na koncert ozbiljne muzike. Neophodna edukacija doprinela bi njihovom potpunom integrisanju u ono što zovemo Kolundžijinom „misijom”. Ta misija počela je davno, ali je prvi izazov imala i ostvarila izvođenjem deset velikih violinskih koncerata u četiri večeri 1994. godine.

Vrhunska umetnost na vrhunskom, predivnom instrumentu plemenite izrade i divnog, mekanog zvuka vajala je Betovenove manje i više poznate sonate, od opusa 12, preko 23, 30, 96, završavajući sa najpoznatijim i najčešće izvođenim, Prolećnom sonatom u Ef-duru op. 24 i Krojcerovom u A-duru op. 47.

Nenametljivom stavu, ozbiljnosti i dubokoj posvećenosti soliste u potpunosti su odgovorile dve pijanistkinje koje su podelile težinu i radost izvođenja Betovenove muzike, ne zaboravljajući da su poznate violinske sonate, u stvari, sonate za klavir i violinu. Ubedljivi pijanizam Natalije Mladenović i nežnost i rafinman klavirskog zvuka Nade Kolundžije obezbeđivali su više od potpore – umetnički dijalog, dopunu, produžetak emocija kojih je bilo veoma mnogo, posebno u laganim stavovima.

 Jovan Kolundžija je sa koncentracijom, unutrašnjim mirom, veoma odmereno, potpuno usaglašeno, logično u formi i izrazu, ne tražeći ništa sem spokoja i uživanja, podsetio na starinske vrednosti muzike i na ona tumačenja Betovena koja nisu utemeljena u tehničkoj perfekciji, ali nisu manje vredna niti ubedljiva, dosežući do interpretacije nošene sopstvenom harizmom.