ПРЕДИЗБОРНЕ ПЕТАРДЕ

Не бих да реметим идилу. Али признајем да ми је, сада, након најновијег договора унутар владајуће коалиције, остало прилично нејасно око чега су се они то претходних дана уопште гложили – као ни око чега су се сада сложили. Могуће да постоји нека тајна клаузула, неки додатни договор изван онога што је јавности саопштено. Али, ако је оно што је објављено заиста све што су након серије узастопних и драматичних састанака успели да утаначе лидери владајуће коалиције и њихови најповерљивији људи, онда се ваља озбиљно забринути над преговарачким капацитетима српског политичког врха.

Да подсетимо, они су се договорили да ће поштовати устав и закон, да ће настојати да што пре усвоје законе које су обавезни да донесу и да, након доношења тих закона, буду расписани председнички избори – уколико у међувремену не буде непосредно угрожен територијални интегритет Србије. Па због тога нису морали оволико да састанче. Било би једноставније да су се потписали иза неког од претходних саопштења ДСС-а на исту тему.

Хоћу рећи да је читава ова изборна заврзлама од почетка била увелико медијски исконструисана и лажна, те да је углавном такво и њено, наводно, разрешење. У суштини, мада то, разуме се, нећемо нигде прочитати у тексту споразума, демократе су у замену за одустајање од свог, никад сасвим ауторизованог и од почетка нереалног захтева за децембарским председничким изборима, добиле обећање ДСС-а да неће опструирати усвајање "председничких" закона и да неће покушавати да – нереално – у недоглед одлаже председничке изборе који му не одговарају. Сам термин, очигледно, још увек није утврђен – а није ни могао бити, с обзиром на број предуслова који у међувремену морају бити испуњени, од којих неки не зависе само од добре воље коалиционих партнера.

Нико, дакле, нема превише разлога за бригу или ликовање. Нити ће због овога ДС имати неке нарочите штете, нити ДСС користи. (А радикалима је ионако све равно до Косова.) Можда ће само, ту и тамо, ЛДП-овци по форумима и "деведестдвојци" поново прозивати Тадића због "капитулантства" и новог "попуштања пред Коштуницом". И можда су управо због тог страха од критика из редова "мале браће" тадићевци предузели дирљив напор да оно што је било једино могуће представе као сопствени успех и победу. Тако је преко читаве насловне стране једног дневног листа освануо наслов: Коштуница попустио – избори у јануару. Већ је и датум објављен. Новинари салећу аналитичаре са питањем да ли је, по њиховом мишљењу, вероватније да ће избори бити одржани 13. или 19. јануара. Дакле, не да ли ће бити у јануару, већ само којег од та два датума. Бумо видели. До јануара није далеко – али се очигледно рачуна са тим да је памћење читалаца још много краће. 

Уместо овог непотребног покушаја спиновања, демократама би било паметније да се позабаве питањем ко је то уопште – и зашто – и њима и медијима потурио кукавичје јаје о 9. децембру као озбиљном термину за одржавање председничких избора. Ко их то замало гурну у, рекао бих, опасан и контрапродуктиван авантуризам? Или неко треба да поверује да је иза свега стајао само чист "уставобранитељски" мотив. Можда је то било само "тврђење пазара" од стране демократа, али због тога није ништа мање штетно. Мени се чини да је одбијањем да се иде у предизборну трку која би се поклопила са завршницом двогодишње битке, односно преговора о статусу Косова и Метохије, ДСС, заправо, можда и нехотице спасао Бориса Тадића од непријатног изборног шока. Наиме, тачно је да Тадић тренутно води по готово свим релевантним истраживањима, али је тачно и то да, изгледа, нико није не само израчунао него ни обратио пажњу на то како би српско бирачко тело реаговало на чињеницу да треба да иде на збрзане изборе како – претпостављени – лош исход косовске приче не би касније покварио Тадићеве изборне шансе.

Све док Борис Тадић буде говорио овако као што је говорио у последњем интервјуу Франс пресу, закључно са поруком да наши односи са земљама које би евентуално признале независност покрајине више неће моћи да буду исти као пре, и све док Вук Јеремић буде овако отресито инсистирао на територијалном интегритету Србије, као што то чини у последње време – Тадић не мора да страхује од председничких избора, кад год они били. И какав год био исход косовских преговора. А Томиславу Николићу остаје сатисфакција да је много од онога што је он говорио у претходном периоду (антинатовска реторика, војна неутралност, спољнополитичка оријентација према Русији, Кини и Индији, проглашење окупације у случају  косовске независности и претња суспензијом дипломатских односа са земљама које би признале Косово), и због чега је углавном био разапињан на крст овдашње демократске јавности и медија, у међувремену постало део државне политике и стратегије. За правог патриоту то не би требало да буде  мало. А, уосталом, остаје му и нада да ће и у предстојећем периоду до председничких избора неко Борису Тадићу сместити још коју "услугу" попут овог инсистирања на изборима у децембру, и тако Николићеве шансе за победу из сфере теорије поново вратити у реалност.