Када гори сваки ћошак земље

Дан попут 7. јула ове године – не памтим, а радим од 1996. године. Као тим Сектора за ванредне ситуације (СВС) МУП-а били смо ангажовани у Грчкој, где смо имали много захтевних и критичних пожара. Али ту смо били на једној локацији ма колико она била велика и гасили ватру ма какву јачину имала. Али ово да гори сваки ћошак земље у каријери нисам имао. Натоварени опремом тешком десетине килограма на четрдесет степени, колеге су тај дан неуморно сатима гасили ватру. Иако исцрпљени од ватре и врућине, нису одустајали од тога да спасу што се спасти може. И због тога истичем да смо дали све од себе, последњи атом снаге, да учинимо све како би штета била што мања, каже у разговору за „Политику” пуковник Давор Видовић, помоћник начелника Управе Ватрогасно-спасилачке јединице и вођа специјалистичког тима за спасавање из рушевина СВС-а.

Видовић је учествовао у гашењу пожара у Грчкој – на Евији и Волосу – водио наш тим у спасавању људи из рушевина после земљотреса у Турској и Албанији, био на челу српских спасилаца после бујичне поплаве у Доњој Јабланици у Босни и Херцеговини... На Ивањдан 7. јула ватрогасци су, каже наш саговорник, имали више од 600 интервенција. Поређења ради, прошле године на исти дан, напомиње, имали су 45 интервенција.

– Ове године за пожаре поклопио се неколико „идеалних” услова. На сваком крају земље било је суве траве, непокошеног жита, стрњике, запуштених имања и села, кућа обраслих жбуњем и шипражјем, шуме... Дувао је и јак ветар, па је цела територија Србије била угрожена, а то се скоро до сада никада није десило. Није само постојала опасност у Војводини. Имали смо озбиљне интервенције у Западној Србији, у Ужицу, на Тари, у Ваљеву, Мионици, Убу, затим у Шапцу, у Источној Србији, чак је и на Вршачком брегу у једном тренутку било „густо”. Проблема је било у Крушевцу, Краљеву, Крагујевцу... горели су објекти, спасавали смо села. Посебно је тешко било у целом Топличком округу, где је „горела земља” – прича Видовић.

Због тога, како је објаснио, није постојала могућност брзог пребацивања снага с једне на другу страну земље, што се, тврди он – иначе ради.

– Чим су се стекли услови, кренули су ватрогасци из Војводине, Београда, Смедерева, Пожаревца... на југ, тамо где је постојала већа потреба – објаснио је наш саговорник.

Тренутно, како је рекао, на територији наше земље нема великих пожара на отвореном, а оне спорадичне ватрогасци-спасиоци успевају брзо да угасе.

– Сада ватрогасци нису оптерећени као 7. јула, када је буквално горела цела Србија – истиче Видовић. Тог дана су, како наводи, за 12 сати, од седам до 19 часова, имали 628 пријављених пожара, и то од крајњег севера до најниже јужне тачке наше земље. На терену је било ангажовано више од 2.000 ватрогасаца-спасилаца, а у помоћ су им прискочиле колеге из добровољних ватрогасних јединица, чланови Српско-руског хуманитарног центра у Нишу, припадници полиције, војске, цивилне заштите, радници комуналних предузећа и волонтери, па је пожаре гасило око 3.500 људи. У акцији је учествовало више од 700 возила, као и три хеликоптера Хеликоптерске јединице МУП-а Србије – две „суперпуме” и „камов К-32”. Они су интервенисали изнад Шумадијског и Топличког управног округа.

– Овакву годину, односно прошли месец, одавно не памтимо. Јун је био један од најсушнијих и најтоплијих откако се прати временска прогноза. Због тога смо већ прошлог месеца имали повећан број интервенција. Годишње имамо од 35.000 до 45.000 излазака на терен, али смо од почетка године већ имали 21.000 интервенција. У односу на прошлу годину то је више за око седам одсто, и то највише због пожара. Од почетка температурног топлотног таласа имали смо 7.000 интервенција, од чега смо у 5.000 случајева гасили пожаре на отвореном. У односу на прошлу годину то је три пута, односно 284 одсто више – каже Видовић.

Оно што се дешавало у јуну наставило се, нажалост, и почетком јула. Све је то резултирало „паклом на земљи”. Можда, оценио је Видовић, ситуација и не би била тако критична да велики број пожара није настао због људског немара, а често и намере.

– Већ деценијама покушавамо да искоренимо уврежену праксу паљења стрњике, да убедимо домаћине да у двориштима након чишћења не спаљују биљне остатке. Али има и других узрока пожара. Дешава се да електрокаблови због високе температуре варниче, као и шине када прођу возови, па се лако запали околна трава и пламен брзо прошири... Ипак, сматрам да људски фактор највише утиче на избијање пожара – напомиње он.

Пожари нису како треба ни угашени, а Србију је захватила суперћелијска олуја.

– У једном тренутку је на препоруку Републичког хидрометеоролошког завода Србије покренуто упозорење грађана на олују. Део земље захватила је киша и јак ветар. Страховали смо од олујног ветра који би могао да дува и не донесе кишу, што би само убрзало ширење пожара и направило још већи хаос. Срећом, то се није догодило, па смо 8. јула интервенисали само 11 пута због олује. Остало су решавале локалне комуналне службе. То нам је омогућило да преусмеримо снаге у делове земље где су биле потребне – закључује Видовић.