Да ли је ру­ски пред­сед­ник над­и­грао ше­фа Бе­ле ку­ће

Спе­ци­јал­но за „По­ли­ти­ку”

Ва­ре­зе – Ме­ђу мно­гим обе­ћа­њи­ма ко­је је До­налд Трамп дао то­ком пред­из­бор­не кам­па­ње у 2024. го­ди­ни, оно нај­ва­жни­је и нај­зна­чај­ни­је на по­љу спољ­не по­ли­ти­ке би­ло је да ће вр­ло бр­зо (чак у ро­ку од 24 са­та) учи­ни­ти све да се су­коб из­ме­ђу Ру­си­је и Укра­ји­не окон­ча. Твр­дио је да, да је био на вла­сти, рат ко­ји је по­чео у фе­бру­а­ру 2022. не би ни за­по­чео.

Циљ му је био да оруж­је за­у­век утих­не до­ла­ском ми­ра.

У тој из­ја­ви аме­рич­ки пред­сед­ник се осла­њао на сво­је до­бре лич­не од­но­се с Вла­ди­ми­ром Пу­ти­ном, ко­ји да­ти­ра­ју још из вре­ме­на ње­го­ве пр­ве ад­ми­ни­стра­ци­је. Ра­чу­нао је, сва­ка­ко, и на сво­је, че­сто ис­ти­ца­не, пре­го­ва­рач­ке спо­соб­но­сти.

Оно што очи­глед­но ни­је узео у об­зир (или ни­је же­лео да узме у об­зир) је­сте да се су­о­ча­ва са про­тив­ни­ком ве­ли­ког ис­ку­ства и са­свим дру­ге шко­ле, ко­ји – ка­ко са­да Трамп са све ве­ћим раз­о­ча­ра­њем уви­ђа – зна да пре­го­во­ре раз­вла­чи уне­до­глед и мо­жда чак бес­ко­нач­но, исто­вре­ме­но на­ста­вља­ју­ћи офан­зи­ву на те­ре­ну и по­ја­ча­ва­ју­ћи бом­бар­до­ва­ња гра­до­ва у по­след­њим са­ти­ма. Очи­глед­но, Пу­тин не­ма ни нај­ма­њу на­ме­ру да се по­ву­че са ијед­ног цен­ти­ме­тра укра­јин­ске те­ри­то­ри­је ко­ју је за­у­зео.

Трамп, по­знат по из­ра­жај­ном го­во­ру, ре­а­го­вао је раз­о­ча­ра­но: „Ова­ко се не гра­ди мир! Уби­ја­те пре­ви­ше љу­ди”, из­ле­те­ло му је, а по­том и гру­ба ре­че­ни­ца: „При­ча го­ми­лу глу­по­сти!” – на шта му је Пу­тин уз­вра­тио слат­ко­ре­чи­во.

У овом тре­нут­ку, ве­ро­ват­но на из­не­на­ђе­ње Пен­та­го­на – до­не­та је од­лу­ка да се об­но­ви ис­по­ру­ка оруж­ја, на­ро­чи­то про­тив­ва­зду­хо­плов­них си­сте­ма Ки­је­ву (ко­ли­ко год је мо­гу­ће, с об­зи­ром на ис­цр­пље­не аме­рич­ке ре­сур­се на­кон на­па­да на иран­ска ну­кле­ар­на по­стро­је­ња).

Да ли се ти­ме вра­ћа­мо на ста­во­ве из Бај­де­но­ве ере? Чак и до од­у­ста­ја­ња од пре­го­во­ра? Мо­жда до уво­ђе­ња но­вих, оштрих санк­ци­ја?

Европ­ске кан­це­ла­ри­је, већ озбиљ­но за­бри­ну­те због на­до­ла­зе­ће те­ме ца­ри­на, по­ста­вља­ју без­број пи­та­ња. Још ви­ше спе­ку­ла­ци­ја до­ла­зи из ме­ђу­на­род­не штам­пе.

Са­свим је си­гур­но да До­налд Трамп мо­ра (и на свој на­чин то и чи­ни) да во­ди ра­чу­на о без­број­ним дру­гим про­бле­ми­ма и увек – као ње­гов глав­ни при­о­ри­тет – о ми­шље­њу би­ра­ча ко­ји­ма се обра­ћа. Не­мо­гу­ће је не на­гла­си­ти још јед­ном по­трес ко­ји, на на­ци­о­нал­ном и гло­бал­ном ни­воу, иза­зи­ва ње­го­во спе­ци­фич­но ту­ма­че­ње пред­сед­нич­ке функ­ци­је. Он је ту­ма­чи као уло­гу осло­бо­ђе­ну свих око­ва и огра­ни­че­ња – у ме­ри ко­ју до са­да ни­је по­ка­зао ни­је­дан ње­гов прет­ход­ник (мо­жда је­ди­но Те­о­дор Ру­звелт).

До­налд Трамп де­фи­ни­тив­но опо­вр­га­ва не­ка­да­шњу из­ја­ву Џе­рал­да Фор­да ко­ји је ре­као: „Је­ди­на ствар ко­ју пред­сед­ник САД мо­же сам да од­лу­чи је­сте ка­да ће ићи у то­а­лет”. Из­гле­да да се та из­ја­ва на ње­га уоп­ште не од­но­си.

*По­ча­сни пред­сед­ник Фон­да­ци­је Ита­ли­ја–САД