Ковид за Кинезе као да се није ни десио

Специјално за „Политику”

Вухан – Kада чујете Вухан, то код вас сигурно неће пробудити позитивне емоције. Из овог града у централној Кини, престоници провинције Хубеј, у децембру 2019. кренула је пандемија ковида-19. Нулти пацијент наводно је на пијаци појео супу од слепог миша и тако је вирус са ове животиње прешао на људе и „брзином светлости” раширио се по целој планети.

По свом менталитету Кинези су углавном усмерени на садашњи тренутак и будућност. О прошлости се говори и размишља мало, посебно ако она у себи има негативну конотацију. Узмимо пример Мао Цедунга. Лик вође социјалистичке револуције налази се на свим апоенима националне валуте јуана, о њему се говори са највећим пијететом као личности која је ујединила земљу и успоставила једнакост у друштву. Међутим, тешко да ћете и речи чути о последњој етапи његове владавине – Културној револуцији. Тако је и са ковидом, како у Вухану, тако и у другим деловима НР Кине. Менталитетска окренутост садашњем тренутку и будућности вероватно утиче и да Кинези не маре много за то да свету представе своју истину о највећој пандемији у овом веку и негирају могуће предрасуде о ковиду.

Прво што сам желео када сам дошао у Вухан је да завирим у мени традиционалног ресторана провинције Хубеј. У понуди није било супе од слепог миша, а ресторанско особље и моји домаћини уверавали су ме да се слепи мишеви ни у Хубеју, ни у другим кинеским провинцијама не једу и да оно што ми у остатку света знамо о појави ковида нема везе са истином. То наравно не значи да у понуди нема егзотичних, нама у Европи необичних јела. Искористио сам прилику да пробам гулаш од корњаче. У провинцији Хубеј постоје посебне фарме корњача, одакле се снабдевају ресторани. Овај гулаш је био можда и најмекше месо које сам пробао. Казали су ми да се корњача прво убаци у кључалу воду, прокува и потом тридесетак минута динста. Гулаш од корњаче коштао је десетак евра, док се цене осталих јела крећу у распону од три до осам евра по порцији. Цене се мало разликују од ресторана до ресторана.

Из Београда за Вухан можете долетети везаним летом преко Пекинга, Шангаја и Гванжуа. До ових дестинација лети наша авио-компанија „Ер Србија”, као и кинеске „Чајна соутерн” и „Хајнан ерлајнз”. Кинески аеродроми плене својом пространошћу и удобношћу, једини недостатак је, може се рећи, велико растојање које треба да пређете између зоне међународног у домаћи саобраћај и обратно. Растојање међу аеродромским терминалима се мери буквално километрима, а у Пекингу их спаја воз. Кинески аеродроми вероватно су јединствени и по томе што су цене хране и пића у ресторанима на аеродрому исте као и у граду. Ни аеродром у Вухану по стандардима не разликује се од оних у Пекингу, Гванжуу и Чендуу.

Цене таксија, које су ме раније импресионирале у Хајнану и Пекингу, затекао сам и у Вухану. Од аеродрома до хотела удаљеног око 60 километара таксиметар је откуцао око 17 евра. Ипак, пре него што седнете у такси пожељно је да у телефону направите скриншот адресе вашег места боравка на кинеском језику. Таксисти и конобари су посебна прича у Кини. У остатку света бакшиш за ове професије се подразумева, а неретко странцима испостављају „надуване” рачуне за превоз и услугу у ресторану. Међутим у Кини се бакшиш, веровали или не, категорички одбија. У два наврата у Хајнану конобари су трчали за мном на улици да ми врате кусур од три, четири евра. Момак који је како-тако знао енглески рекао ми је: „Ми у Кини смо довољно плаћени за наш рад и никаква милостиња нам не треба.” Од тада конобарима у Кини и нисам покушавао да оставим бакшиш, а у Вухану сам се уверио да је тако и са таксистима. Дакле, што се Кине тиче можете се опустити да ће вас као странца конобари и таксисти опљачкати.

Ноћење у хотелу са четири звездице износило је око 80 евра са доручком. По стандардима који важе на Балкану, Русији и западној Европи, хотел испуњава све услове и за пету звездицу. Боравак у сличном хотелу у Београду коштао би бар два до пет пута више. Ипак, оно што вас може донекле изненадити и у хотелу са заиста високим стандардом је што особље углавном не говори енглески језик и главна комуникација се води преко онлајн преводиоца. Језичка баријера ипак не спречава ни особље хотела, али ни обичне грађане Вухана да демонстрирају задивљујућу љубазност. У стању су да напусте и своје радно место да вама као путнику намернику изађу у сусрет и покажу то што тражите. Тако је поступила шармантна девојка у тржном центру, када сам у продавници луксузних швајцарских сатова „Tag Heuеr” питао где је тоалет. Два до три минута спроводила ме је кроз ходник и на крају на доњем спрату показала то што сам тражио. Своје радно место је оставила да ми помогне, иако је потпуно очигледно било да нисам купац.

У гигантским тржним центрима, аеродромима и сличним објектима у НР Кини странцима је често проблем да се снађу. Проблем може да буде и плаћање. Овде се већ годинама трансакције обављају преко кју-ар кода, углавном путем апликација „Ви-чет” и „Али-пеј”, на које са својом картицом из Црне Горе нисам могао да се региструјем. На овај начин, скениравши кју-ар код, плаћа се буквално све, од куповине у тржном центру до таксија и воћа на пијаци. Класични банкомати су ретки, али захтевају и шестоцифрени пин – што вас онемогућује да подигнете кеш. Мењачнице такође нисам приметио. Класичном картицом мимо хотела углавном не можете платити, па је најбоља варијанта да пре доласка у Кину у мењачници у својој земљи, где је то могуће, купите за прво време потребну количину јуана.

Вухан се простире на две обале реке Јангцекјанг. Ширина речног корита у градском језгру варира између 800 метара и 1,2 километра. Први мост у граду, железнички и друмски на два нивоа, пројектовали су совјетски инжењери крајем педесетих година прошлог века. Од тада до данас изграђено је још 11 мостова на реци и то је створило услове да град почне да се нагло шири. Од времена пре мостова до данас његова популација је удесетостручена, са 1,4 милиона на 14 милиона данас, односно удвостручена од деведесетих, када је овде живело седам милиона и када креће кинески развојни бум. Са врха главне културно-историјске знаменитости, Торња жутог ждрала, видећете импресиван пејзаж савременог Вухана. Солитери, који често достижу 50 спратова, са буквално 360 степени окружују ово здање, изграђено на брдашцу у 3. веку. Када се спрема киша и облаци спусте ниско, у неколико наврата видљив је нестваран призор, да врхови највећих солитера задиру у облаке. Највећа зграда Вухана је ЦТИЦ торањ са 66 спратова и 438 метара висине. Посебан доживљај је и ноћно крстарење градом и призор десетина осветљених небодера. 

Торањ жутог ждрала изграђен је као кутак за песнике и уметнике, да траже своју инспирацију. Ту функцију је обављао близу 1.800 година, више пута је рушен, а дефинитивно је обновљен и проглашен културно-историјским спомеником 1985. На улазу пише да торањ спада у листу 40 туристичких атракција Кине и да га је посетило више од 70 милиона туриста. Поред овог торња, туристима се саветује да обавезно посете и Музеј провинције Хубеј, где ћете се упознати са историјом овог поднебља која сеже 3.500 година уназад. Сабље од бронзе коване у другом миленијуму пре Христа највреднији су експонати музеја. Ипак, на мене је најснажнији утисак током посете оставио традиционални инструмент, конструисан пре више од 2.000 година. Уколико се око поднева задесите у музеју, можете послушати и получасовни концерт на аутентичној реплици инструмента. Звук који производи је до те мере умирујући и опуштајући да сам после десетак минута заспао блаженим сном и две трећине концерта преспавао.

Прогресиван развој града и раст популације последњих деценија пратио је економски и привредни бум. Вухан је седиште „Донгфенга”, једног од највећих произвођача аутомобила у Кини, који је био присутан и на овогодишњем Сајму аутомобила у Београду. Најављено је да од јесени креће са радом и његово званично представништво у Србији. Поред аутомобилске, овде егзистирају и електронска и наменска индустрија, као и металургија. Без обзира што Кинези своју производњу оружја држе у најстрожој тајности, дефинитивно се зна да се у Вухану производи муниција, оклопна борбена возила, па чак и ратни бродови и нуклеарне подморнице, иако је град преко 1.000 километара удаљен од мора. У целој Кини је на цени високо образовање из вуханских универзитета, као и научноистраживачки центри. Пошто се поједини центри баве истраживањима у медицинске сврхе, теоретичари завере од почетка ковида тврде да вирус није како тврде природног порекла и да је „побегао” из неке тамошње лабораторије.

Последње што ме импресионирало током мог боравка у Вухану је воз. Пролетео је као стрела поред таксија који нас је брзином од 120 километара на сат возио ка аеродрому. Ако вам се икада укаже прилика да посетите Вухан, бићете пријатно изненађени. Уместо предрасуда креираних ковидом и легендом о супи од слепог миша, срешћете модеран, уређен и веома чист град у којем живе љубазни и пријатни људи.