Бога поштују, цркву заобилазе

Милан Николић, директор Центра за проучавање алтернатива, подсетио је на интересантан феномен који се јавио после пада комунизма. Одједном су многи људи, који иначе нису испољавали посебне религијске склоности, почели да славе славу, и да иду у цркву, како би се крстили у педесетим, шездесетим годинама. Зашто људи иначе верују цркви?

– Народу је потребан некакав ослонац, а чак и кад га нема он би да га измисли и умисли. То је онда црква, јер, сматра народ, она је опстала толико векова и опстаће, и повући ће и нас у будућност, савладаћемо ове тешкоће. Ако имамо много вере, биће боље, бићемо спасени... То се везује не само за Бога, него и за установу која наводно њему служи – каже Николић.

Ипак, према његовим речима, проблеми у цркви јако „плитко” допиру до народа: нити народ зна шта је владика писао нити шта су му писали, он евентуално зна да се свештенство не понаша баш најпристојније, види свештенике у џиповима са затамњеним стаклима, види да се свештенство богати и да има своја предузећа.

Све у свему, Срби више поштују цркву него свештенике, више верују Богу него цркви:

– Имамо податак да је око 80 посто Срба религиозно, али у цркву иде само око двадесетак процената, редовно свега пет до десет. Бога поштују, а цркву заобилазе... Свештенике не поштују, јер не живе неким узорним, ранохришћанским животом где се много апстинирало и постило – мишљење је Милана Николића.

Бранко Радун мисли да су око неких институција, као што је црква, вођене систематске, вишегодишње кампање. Неки медији, по њему, своју сврху постојања виде управо у томе:

– Узмимо, примера ради, Б92 и цркву. Ту има и незнања, али и малициозности. Мислим да то у другим државама није тако, тамо не постоје систематске кампање против кључних институција које су код нас имале велико поверење – каже наш саговорник.

Према Радуну, различити медији воде кампање из различитих мотива: било је и сензационализма, извлачења из контекста, погрешних интерпретација, лобирања преко медија, а и унутрашњи сукоби у неким институцијама одвијају се преко медија, што све води урушавању поверења.

– Доста се говори о дешавањима у цркви, а људи мало знају како та институција заправо хијерархијски функционише, који дух влада, како се доносе одлуке. Они који немају довољно знања или нису добронамерни говоре о овим институцијама, а у томе је било доста грешака – наставља овај политички аналитичар.

Према професору Чупићу, неповерење у цркву наступа оног момента кад народ примети да је свештенство престало да се придржава онога што он очекује:

– Кад се појави грамзивост, нарочито у вези са одређеним ритуалима, кад свештенство покаже да хоће нешто само формално да обави, људи губе поверење. Затим, други битан фактор јесу и скорашње несугласице високог свештенства, владика, што се у последње време дешавало око болесног патријарха – рекао је Чупић.

Две струје су се појавиле у највишим деловима цркве: једни су сматрали да треба изабрати новог патријарха, други су сматрали да то није добро јер је он жив, независно од тога колико је болестан. Те несугласице су показале и неке друге, вероватно, које нису видљиве за јавност. Али, то просто крњи ауторитет цркве и доводи је у питање – објаснио је наш саговорник.

T. Б.