Немања у библиотеци

Именован сам на чело Управног одбора Народне библиотеке Србије. Након што је ова одлука владе објављена у „Службеном гласнику”, сместа је наишла на велико занимање јавности. Посебно је важан текст новинара Немање Рујевића „Употреба историчара овдашњег” објављеног у листу „Данас”. Рујевић би хтео да покаже како сам се као један интелектуални медиокритет и затуцани универзитетски радник нашао у сукобу са већином студената и остатком професора, па сам из пизме и ината почео да гостујем у провладиним медијима, да би улазак у режим дошао као нешто природно. Ту мене аутор правда, јер ваљда се чудаци (као ја) роде такви. Мало и позива своје истомишљенике да му опросте, јер забога уместо да ме на почетку кризе, настале са блокадама факултета, игнорише, он ме је – након што ме група непознатих, младих анархиста избацила са часа све са мојим студентима, и пошто су ме на друштвеним мрежама прогласили за љубитеља насилне смрти, корупције, режима и непријатеља студената (који је такав зато што му је криво што му син има деветнаест година, а није студент, или још боље зато што више није млад) – позвао да дам изјаву. Та изјава је, биће, била тако инфернална да ме је деганжирала у политичку орбиту и сместила на трон до др Несторовића и колеге му Кона, а испод самог Нечастивог (овај, председника Србије).

Целокупан текст је прилично лоше написан и, што је још горе, оставља блед утисак. Но, ипак, он представља један начин размишљања и завређује некакав осврт. Рујевић пише: „Какве везе има један историчар са библиотеком? Нешто јаче него Даница Драшковић са црпљењем и дистрибуцијом нафте, а ено је десет година била у управном одбору НИС-а, на масној апанажи, те је њен супруг пропричао о протестима тек кад је апанажа отпала.” Да је Рујевић, дипломирани журналиста са државног ФПН-а, консултовао интернет, обавестио би се о томе да место председника Управног одбора Народне библиотеке Србије није плаћено. Дакле, да прецизирам: нема хонорара, дневница, презентација... Током протеклих двадесет и пет година био сам председник или члан пет таквих одбора. Моје правило било је да та места нису плаћена и да је власт која ме је именовала изабрана на изборима које је признала опозиција. Дакле, од 2010. до 2014. био сам на челу УО Института за савремену историју. С места сам отишао тек 2016. зато што та места властима и опозицији нису занимљива. Именовала ме је влада др Мирка Цветковића (Демократске странке). У тај одбор ушао сам још 2004. на личну молбу министра проф. др Александра Поповића (ДСС) – пошто није могао да нађе колегу који би пристао да уђе у одбор. У УО Универзитета у Београду именовала ме је 2001. године влада Зорана Ђинђића (на предлог универзитета).

То именовање сам прихватио, мада сам га сматрао спорним пошто сам био против Закона о универзитету из 1998. године. Од 2014. до 2018. био сам члан УО Архива Југославије. Од 2010. до 2012. УО Задужбине краља Петра Првог на Опленцу, као представник принца Александра Другог. Тако, или сам ја највећи „прелетач” у Србији, или та места заиста немају „вредност”, или пак постоји неки трећи разлог због којег сам биран... Избор је на читаоцима, Рујевића молим да не одговара пошто се он текстом који је написао није квалификовао за тако нешто. На сваком од тих места потрудио сам се да учиним нешто добро за установу и моју земљу. О томе би требало да напишем засебан текст. Оно што је важније, за све те двадесет и две године мог боравка у управним одборима за њих или мене није написана или изречена нити једна прекорна реч. Мада, када је 2009. једна новина набрајала чланове уносних места у управним одборима и јавним предузећима навели су свега осам личности. Њих седам је примало велике плате за тај рад, мене су побројали последњег и нису навели да је чланство неплаћено. Назив института су дали у скраћеници, тако да је особа Рујевићевог интелектуалног волумена могла закључити да сам био члан управе пакистанске обавештајне службе.

Рујевић још пише: „Питање је погрешно – није наш режим наиван па да намештења дели људима који нешто о нечему знају, него онима који режиму овако или онако ваљају. Ако још нешто знају – као што је покојни Тасовац знао о филхармонији и култури – тим боље, али то није неопходан услов.”

Према његовом мишљењу, насталом без сумње након дугог разматрања, научницима и професорима нема места у управљању Народном библиотеком Србије. За раније председнике УО НБС Рујевић свакако није чуо (већином биле су то моје колеге са Филозофског или Филолошког факултета, међу њима је био и један магистар криминалистике...). Али зар нису бољи пример управници националне библиотеке? Од 1853. године до данас, на челу НБС сменило се двадесет и седам управника. Међу њима су, куку Немањи Рујевићу, њих десеторица (или 37 одсто) били историчари!

А тек то гостовање на „режимским” телевизијама... На свим телевизијама на којима тренутно често боравим, гостовао сам између десет и педесет пута пре 2. децембра 2025. Тада ми је група непознатих тоталитарних екстремиста одузела право на рад, установу факултета у којем радим годинама, разјурила студенте, а недавно су постигли да изгубим и зараду. За разлику од недељника „Време”, за који Рујевић радо пише књижевне огледе (рецимо познату „Бајку о звучном топу”, за коју чекамо да се Пулицер врати са годишњег одмора на Тахитију како би му доделио своју награду, па да буде први Пожаревљанин који по проницљивости и аналитичности може да стане уз раме Роја Гатмана), никада нисам сарађивао са Пинком. Никада нисам ни гостовао на Информеру. Но, ако се ова тоталитарна, инфантилна и, у случају аутора текста, нетачна медијска алтернатива петрификује, мораћу да размотрим овај мој деценијама стари став.

Када неко не може да оповргне аргументе које изложите (да су блокаде тоталитарне, тиме и противуставне, лоше политички осмишљене и тиме осуђене на пропаст), онда покушава да оспори неистомишљеника. Неко то ради психотично ниско – тако што клевеће породицу, вређа децу, лаже о приватном животу. Други пак настоје да оспоре Ваш рад, па да Вас као незналицу или плагијатора оставе без посла, јер ко сте Ви да заступате истину? Трећи покушавају да покажу да сте коруптивни, а посебна је посластица ако сте такви из нехата, због тутумрачког карактера. Морам да приметим да пада квалитет аутора трећег жанра. Када је нас десетак студената, након успеха Студентског протеста и малих домета организовања политичког покрета, 1998. ступило у Демократску странку, она је била ванпарламентарна, али најјача опозициона снага. Нико нас због тога није похвалио, напротив, Богдан Тирнанић је у тексту „Чеда и Чеда” устврдио: „Ако су пали, били су паду склони.” Ја сам мој циљ тада постигао после само две године. Ушао сам у ванпарламентарну, а након остварења циља, изашао из владајуће странке. Ђинђићу су опростили тек када је погинуо. Ја опроштај не тражим, а не бих га ни дао.

Само... Може ли неко бољи од Рујевића?

*Професор Филозофског факултета у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа