Nemanja u biblioteci

Imenovan sam na čelo Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije. Nakon što je ova odluka vlade objavljena u „Službenom glasniku”, smesta je naišla na veliko zanimanje javnosti. Posebno je važan tekst novinara Nemanje Rujevića „Upotreba istoričara ovdašnjeg” objavljenog u listu „Danas”. Rujević bi hteo da pokaže kako sam se kao jedan intelektualni mediokritet i zatucani univerzitetski radnik našao u sukobu sa većinom studenata i ostatkom profesora, pa sam iz pizme i inata počeo da gostujem u provladinim medijima, da bi ulazak u režim došao kao nešto prirodno. Tu mene autor pravda, jer valjda se čudaci (kao ja) rode takvi. Malo i poziva svoje istomišljenike da mu oproste, jer zaboga umesto da me na početku krize, nastale sa blokadama fakulteta, ignoriše, on me je – nakon što me grupa nepoznatih, mladih anarhista izbacila sa časa sve sa mojim studentima, i pošto su me na društvenim mrežama proglasili za ljubitelja nasilne smrti, korupcije, režima i neprijatelja studenata (koji je takav zato što mu je krivo što mu sin ima devetnaest godina, a nije student, ili još bolje zato što više nije mlad) – pozvao da dam izjavu. Ta izjava je, biće, bila tako infernalna da me je deganžirala u političku orbitu i smestila na tron do dr Nestorovića i kolege mu Kona, a ispod samog Nečastivog (ovaj, predsednika Srbije).

Celokupan tekst je prilično loše napisan i, što je još gore, ostavlja bled utisak. No, ipak, on predstavlja jedan način razmišljanja i zavređuje nekakav osvrt. Rujević piše: „Kakve veze ima jedan istoričar sa bibliotekom? Nešto jače nego Danica Drašković sa crpljenjem i distribucijom nafte, a eno je deset godina bila u upravnom odboru NIS-a, na masnoj apanaži, te je njen suprug propričao o protestima tek kad je apanaža otpala.” Da je Rujević, diplomirani žurnalista sa državnog FPN-a, konsultovao internet, obavestio bi se o tome da mesto predsednika Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije nije plaćeno. Dakle, da preciziram: nema honorara, dnevnica, prezentacija... Tokom proteklih dvadeset i pet godina bio sam predsednik ili član pet takvih odbora. Moje pravilo bilo je da ta mesta nisu plaćena i da je vlast koja me je imenovala izabrana na izborima koje je priznala opozicija. Dakle, od 2010. do 2014. bio sam na čelu UO Instituta za savremenu istoriju. S mesta sam otišao tek 2016. zato što ta mesta vlastima i opoziciji nisu zanimljiva. Imenovala me je vlada dr Mirka Cvetkovića (Demokratske stranke). U taj odbor ušao sam još 2004. na ličnu molbu ministra prof. dr Aleksandra Popovića (DSS) – pošto nije mogao da nađe kolegu koji bi pristao da uđe u odbor. U UO Univerziteta u Beogradu imenovala me je 2001. godine vlada Zorana Đinđića (na predlog univerziteta).

To imenovanje sam prihvatio, mada sam ga smatrao spornim pošto sam bio protiv Zakona o univerzitetu iz 1998. godine. Od 2014. do 2018. bio sam član UO Arhiva Jugoslavije. Od 2010. do 2012. UO Zadužbine kralja Petra Prvog na Oplencu, kao predstavnik princa Aleksandra Drugog. Tako, ili sam ja najveći „preletač” u Srbiji, ili ta mesta zaista nemaju „vrednost”, ili pak postoji neki treći razlog zbog kojeg sam biran... Izbor je na čitaocima, Rujevića molim da ne odgovara pošto se on tekstom koji je napisao nije kvalifikovao za tako nešto. Na svakom od tih mesta potrudio sam se da učinim nešto dobro za ustanovu i moju zemlju. O tome bi trebalo da napišem zaseban tekst. Ono što je važnije, za sve te dvadeset i dve godine mog boravka u upravnim odborima za njih ili mene nije napisana ili izrečena niti jedna prekorna reč. Mada, kada je 2009. jedna novina nabrajala članove unosnih mesta u upravnim odborima i javnim preduzećima naveli su svega osam ličnosti. Njih sedam je primalo velike plate za taj rad, mene su pobrojali poslednjeg i nisu naveli da je članstvo neplaćeno. Naziv instituta su dali u skraćenici, tako da je osoba Rujevićevog intelektualnog volumena mogla zaključiti da sam bio član uprave pakistanske obaveštajne službe.

Rujević još piše: „Pitanje je pogrešno – nije naš režim naivan pa da nameštenja deli ljudima koji nešto o nečemu znaju, nego onima koji režimu ovako ili onako valjaju. Ako još nešto znaju – kao što je pokojni Tasovac znao o filharmoniji i kulturi – tim bolje, ali to nije neophodan uslov.”

Prema njegovom mišljenju, nastalom bez sumnje nakon dugog razmatranja, naučnicima i profesorima nema mesta u upravljanju Narodnom bibliotekom Srbije. Za ranije predsednike UO NBS Rujević svakako nije čuo (većinom bile su to moje kolege sa Filozofskog ili Filološkog fakulteta, među njima je bio i jedan magistar kriminalistike...). Ali zar nisu bolji primer upravnici nacionalne biblioteke? Od 1853. godine do danas, na čelu NBS smenilo se dvadeset i sedam upravnika. Među njima su, kuku Nemanji Rujeviću, njih desetorica (ili 37 odsto) bili istoričari!

A tek to gostovanje na „režimskim” televizijama... Na svim televizijama na kojima trenutno često boravim, gostovao sam između deset i pedeset puta pre 2. decembra 2025. Tada mi je grupa nepoznatih totalitarnih ekstremista oduzela pravo na rad, ustanovu fakulteta u kojem radim godinama, razjurila studente, a nedavno su postigli da izgubim i zaradu. Za razliku od nedeljnika „Vreme”, za koji Rujević rado piše književne oglede (recimo poznatu „Bajku o zvučnom topu”, za koju čekamo da se Pulicer vrati sa godišnjeg odmora na Tahitiju kako bi mu dodelio svoju nagradu, pa da bude prvi Požarevljanin koji po pronicljivosti i analitičnosti može da stane uz rame Roja Gatmana), nikada nisam sarađivao sa Pinkom. Nikada nisam ni gostovao na Informeru. No, ako se ova totalitarna, infantilna i, u slučaju autora teksta, netačna medijska alternativa petrifikuje, moraću da razmotrim ovaj moj decenijama stari stav.

Kada neko ne može da opovrgne argumente koje izložite (da su blokade totalitarne, time i protivustavne, loše politički osmišljene i time osuđene na propast), onda pokušava da ospori neistomišljenika. Neko to radi psihotično nisko – tako što kleveće porodicu, vređa decu, laže o privatnom životu. Drugi pak nastoje da ospore Vaš rad, pa da Vas kao neznalicu ili plagijatora ostave bez posla, jer ko ste Vi da zastupate istinu? Treći pokušavaju da pokažu da ste koruptivni, a posebna je poslastica ako ste takvi iz nehata, zbog tutumračkog karaktera. Moram da primetim da pada kvalitet autora trećeg žanra. Kada je nas desetak studenata, nakon uspeha Studentskog protesta i malih dometa organizovanja političkog pokreta, 1998. stupilo u Demokratsku stranku, ona je bila vanparlamentarna, ali najjača opoziciona snaga. Niko nas zbog toga nije pohvalio, naprotiv, Bogdan Tirnanić je u tekstu „Čeda i Čeda” ustvrdio: „Ako su pali, bili su padu skloni.” Ja sam moj cilj tada postigao posle samo dve godine. Ušao sam u vanparlamentarnu, a nakon ostvarenja cilja, izašao iz vladajuće stranke. Đinđiću su oprostili tek kada je poginuo. Ja oproštaj ne tražim, a ne bih ga ni dao.

Samo... Može li neko bolji od Rujevića?

*Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista