Римејк битничких стихова

ПОСТПОЕЗИЈА
Могући наслов овог осврта је „Херменеутика прозирног” што је вероватно оксиморон, пошто ономе што је „прозирно” и није потребна некаква херменеутика као тумачење онога што је само по себи непрозирно, како би се учинило јасним и прозирним.

Иако ово „подвостручење реалног” и даље постоји, јер спада у структуру наше имагинације, умножавање постизама, ових тајанствених хомофона без стабилног значења, захвата и саму имагинацију од религије до поезије. Хоћу да кажем, да се у тумачењу поезије Раше Радослава не би постигло ништа помоћу херменеутике непрозирног, не зато што је све у овој поезији „прозирно” или „јасно” него зато што она спада у поезију која се пише после поезије или постпоезију, једноставно зато јер је дошло време постпоезије као што је дошло време постфилозофије. Али то време није, како бих рекао, од данас, иако су тзв. „постмодерна” и њени остаци, од религије до поезије, унели извесну збрку у овај „ред” пошто је постмодерна бар у филозофији и даље филозофија и ништа се не би постигло постмодерном деконструкцијом филозофије, што је једна од могућих дефиниција постфилозофије. Зато ни постпоезија није једноставна деконструкција савремене поезије која је, рецимо, од Бодлера до Хелдерлина и Тракла, тих Хајдегерових омиљених песника, једна „херменеутика непрозирног” или „искуство херменеутичке границе”.

Јер, поезија Раше-Радослава Коминца се једноставно не може читати на тај херменеутички „непрозиран” начин. Она је римејк битничке поезије, јер све је могуће и дозвољено у ово доба „после теорије”, како би рекао Тери Иглтон, значајни критичар постмодерне, у ово доба римејка и копија, време без ауре и непрозирности, или медија без порука, јер медиј није порука. Маклуан је био у праву а не његови критичари. Уосталом, о својим узорима, ако је о томе још реч, сам Раша-Радослав у песми, ако је то још песма, „Песников стомак” пише у другом лицу: „имао си среће, отишли су и буковски и карвер, и гинзберг и бартелми, сада си најбољи, једини у мом животу”. Наравно да су имена ових великана из седамдесетих написана малим словом, пошто су они доиста отишли а дошло је време римејка, време без ауре, која је своје порекло имала у култу или трансценденцији, што је била Бенјаминова идеја, јер су медији променили и наше несвесно а онда и филозофију и религију и поезију, наравно, у оно што сам назвао једноставно „пост” или „постнешто” у једном есеју који је објављен. И како у таквом времену водити „сређен и уређен живот”, ето то је питање које поставља Раша-Радослав, у времену у коме је поезија остала без поезије и тако постала постпоезија а филозофија без филозофије, религија без религије али су питања остала и трају, јер не постоји неутралан однос према реалности који би био једноставно опажање чињеница. Иако је ово „пост” продрло у имагинарно и променило га.

У том смислу естетско искуство или искуство разлике чини да тај продор за нас и даље говори тако што се показује као искуство другог, искуство „тајне” коју ми не познајемо у њему. Сасвим једноставно, имагинарно разумевање реалног које је чинило антрополошку основу религије или поезије, свеједно, почиње да функционише самостално и независно од старих садржаја или канона. То је, рекао бих, канон постпоезије.