Rimejk bitničkih stihova

POSTPOEZIJA
Mogući naslov ovog osvrta je „Hermeneutika prozirnog” što je verovatno oksimoron, pošto onome što je „prozirno” i nije potrebna nekakva hermeneutika kao tumačenje onoga što je samo po sebi neprozirno, kako bi se učinilo jasnim i prozirnim.

Iako ovo „podvostručenje realnog” i dalje postoji, jer spada u strukturu naše imaginacije, umnožavanje postizama, ovih tajanstvenih homofona bez stabilnog značenja, zahvata i samu imaginaciju od religije do poezije. Hoću da kažem, da se u tumačenju poezije Raše Radoslava ne bi postiglo ništa pomoću hermeneutike neprozirnog, ne zato što je sve u ovoj poeziji „prozirno” ili „jasno” nego zato što ona spada u poeziju koja se piše posle poezije ili postpoeziju, jednostavno zato jer je došlo vreme postpoezije kao što je došlo vreme postfilozofije. Ali to vreme nije, kako bih rekao, od danas, iako su tzv. „postmoderna” i njeni ostaci, od religije do poezije, uneli izvesnu zbrku u ovaj „red” pošto je postmoderna bar u filozofiji i dalje filozofija i ništa se ne bi postiglo postmodernom dekonstrukcijom filozofije, što je jedna od mogućih definicija postfilozofije. Zato ni postpoezija nije jednostavna dekonstrukcija savremene poezije koja je, recimo, od Bodlera do Helderlina i Trakla, tih Hajdegerovih omiljenih pesnika, jedna „hermeneutika neprozirnog” ili „iskustvo hermeneutičke granice”.

Jer, poezija Raše-Radoslava Kominca se jednostavno ne može čitati na taj hermeneutički „neproziran” način. Ona je rimejk bitničke poezije, jer sve je moguće i dozvoljeno u ovo doba „posle teorije”, kako bi rekao Teri Iglton, značajni kritičar postmoderne, u ovo doba rimejka i kopija, vreme bez aure i neprozirnosti, ili medija bez poruka, jer medij nije poruka. Makluan je bio u pravu a ne njegovi kritičari. Uostalom, o svojim uzorima, ako je o tome još reč, sam Raša-Radoslav u pesmi, ako je to još pesma, „Pesnikov stomak” piše u drugom licu: „imao si sreće, otišli su i bukovski i karver, i ginzberg i bartelmi, sada si najbolji, jedini u mom životu”. Naravno da su imena ovih velikana iz sedamdesetih napisana malim slovom, pošto su oni doista otišli a došlo je vreme rimejka, vreme bez aure, koja je svoje poreklo imala u kultu ili transcendenciji, što je bila Benjaminova ideja, jer su mediji promenili i naše nesvesno a onda i filozofiju i religiju i poeziju, naravno, u ono što sam nazvao jednostavno „post” ili „postnešto” u jednom eseju koji je objavljen. I kako u takvom vremenu voditi „sređen i uređen život”, eto to je pitanje koje postavlja Raša-Radoslav, u vremenu u kome je poezija ostala bez poezije i tako postala postpoezija a filozofija bez filozofije, religija bez religije ali su pitanja ostala i traju, jer ne postoji neutralan odnos prema realnosti koji bi bio jednostavno opažanje činjenica. Iako je ovo „post” prodrlo u imaginarno i promenilo ga.

U tom smislu estetsko iskustvo ili iskustvo razlike čini da taj prodor za nas i dalje govori tako što se pokazuje kao iskustvo drugog, iskustvo „tajne” koju mi ne poznajemo u njemu. Sasvim jednostavno, imaginarno razumevanje realnog koje je činilo antropološku osnovu religije ili poezije, svejedno, počinje da funkcioniše samostalno i nezavisno od starih sadržaja ili kanona. To je, rekao bih, kanon postpoezije.