Присуство одсуства, у траговима

ПРИПОВЕТКЕ
Књигу Трагови одсуства (Океан, Београд, 2008) Зоран Пеневски је поставио као романескну збирку прича-поглавља, а кроз њих начинио аутопсију два основна феномена која одувек, али данас већ метастазично, опседају нашу цивилизацију: музику, дакле звук/тишину, и фотографију, дакле слику, па најзад, доследно светлост, тј њено одсуство. Као два композитна огледала/филтера Света, која би требало да нам пренесу Истину, о њему, тј о нама. Али и фотографија и музика у односу према истини, на кристално најјаснији, иако опречан начин, бележе управо то што наслов најављује – одсуство. Тек фотографисани Индијанац зна да је он сам управо остао без душе, и то двоструко, јер је она заробљена у фотографији, али и то само ако је фотографија успела (као кавез за душу она мора бити савршено саграђен затвор), а ако није - и она остаје „без душе“. Музика је, отуд, тонска фотографија/филм невидљивог, одсутног сваком другом осим једном чулу: глас ничега, глас оностраног, највероватније глас, тј музика смрти.

У „оквирној причи“ Трагова одсуства, Пеневски (1967) аутор романа Фламански месечар и Мање важни злочини (стипендија Фонда Борислав Пекич) и сценариста више домаћих и страних графичких романа, (Љубазни лешеви, Лексикон ликовних легија… ) свесно парафразира познати Гриневејев мотив филма Pillow Book (1996., који је и сам парафраза Записа пред сан, јапанске списатељице Сеи Шонагон из 10. века) - калиграфско писање по кожи као супротстављено фотографији. У Траговима писац пише приче по телу своје вољене, затим их фотографише и обрађује у компјутеру. А приче-есеји су, макар по првом виђењу, постројене у естетичким паровима супротности у трајности материјала: глума (Венсан и Матилда)-архитектура (Црна Розета), градитељство музичких инструмената (Презирне игре)-сан о поезији (Талог слутње), ТВ запис о филозофу (Избледело)-хазадерска квадратура светлости (Ништа са две четворке и резанцима)... Наравно и међусобни узајамни односи прича поглавља, Павићевски се намећу читаоцу, у паровима реминисценција на Киша-Пекића и Борхеса-Турнијеа, пружајући читаоцу могућност накнадног ишчитавања.

Па, ако се писац на крају књиге, онемогућен да пише даље и распе као смрвљени комад креде, то је само како би на читаоца пренео бреме Трагова одсуства. А у нашем времену, ово је ретко бреме за које ћемо некоме бити захвални.