Дијалог уместо конфликта

Светска финансијска и економска криза коначно је и у Србији озбиљно схваћена. Додуше, ни у најразвијенијим земљама није се очекивало да ће се слом на америчком финансијском тржишту таквом брзином пренети на све делове света. Садашња криза није обична рецесија кратког даха. Напротив, суочени смо са кризом која је дубока, а време њеног трајања неизвесно. Зато је стање ванредно. Тако треба и деловати. Држава мора да интервенише. Мере треба донети хитно, али не и брзоплето. Економски циљеви не могу да се замене социјалним и обрнуто. Није време ни за индивидуалне потезе појединих министарстава, НБС и других институција. Битно је целовито и заједничко деловање.

Добро је што је влада, током припрема програма мера за ублажавање кризе, водила озбиљне разговоре и добила многобројне предлоге од привредника, банкара и представника странака. Независни економисти су указали на критичне тачке наше економије и дали своје предлоге. Кад је реч о подстицајним мерама њихов циљ је, најкраће речено, да се оним деловима привреде који имају сигуран пласман, поготово на инострана тржишта, обезбеде повољнији кредити уз гаранцију државе што, уз неке додатне пореске и друге олакшице, доприноси повећаној ликвидности, наставку производње и очувању запослености. У истој функцији су и буџетска средства намењена реализацији приоритетних инфраструктурних пројеката, за програм ,,Фијата”, повољни кредити за мала и средња предузећа, врло повољна средства за младе који започињу бизнис. На линији активног супротстављања кризи су већ уговорени кредити, са дужим роком отплате и нижом каматом, Светске банке, Европске инвестиционе банке и других међународних финансијских институција. Дакле, економски мотив ових мера јасан је: подстичу се сви који могу то што производе да продају и извезу. Али, и то је суштина, наставак економске активности на реалним основама једино може да сачува запосленост и обезбеди плате радницима.

Нажалост, у припреми свих ових активности нису били довољно информисани ни укључени запослени, односно синдикати. Зато од њих чујемо да код нас криза и не постоји, а да све што је речено, предложено и одлучено у вези са ублажавањем кризе и није у њиховом интересу. Осећају се превареним што им је држава обећала да ће и идућој години уз плату добити повећи месечни додатак за топли оброк и регрес за годишњи одмор. Изгледа да сада много не помажу уверавања да су та обећања дата уз ограду да ће то зависити од финансијских могућности скученог буџета и поновне оцене о последицама светске кризе.

Истина је да у буџету једноставно нема пара за озбиљнија повећања плата у јавном сектору, а да ће приватни послодавци, суочени са додатним великим трошковима рада, бити приморани да отпуштају раднике. Очигледно да није довољно разјашњено да је подршка привреди истовремено најбоља подршка очувању запослености и редовних плата. Уосталом, шта је алтернатива? Наравно, увек се буџет може „напумпати” новцем без покрића, а као последица да се за све мање вредан динар купују све мање количине намирница и других животних потреба, да се курс евра попне у висине где би отплата потрошачких кредита за грађане постала неподношљива. То би довело до даљег пада економске активности, повећања незапослености и све мање реалног новца за пензије и социјална давања. Привреда би се нашла у стању тзв стампфлације – истовременог пада производње и пораста инфлације.

Уверен сам да је то јасно већини запослених. Више верујем да се овде ради о осећају да ће запослени привременим неисплаћивањем топлог оброка и регреса бити изиграни и да се тиме терет кризе неће равномерно расподелити. Зато је дијалог неопходан. Наравно, неће бити довољно доказивање да се подстицајним мерама у привреди чува запосленост као најважнија економска и социјална категорија, а да се рестриктивнијом јавном потрошњом доприноси ценовној и укупној макроекономској стабилности. Потребне су веома брзе и одлучне мере владе којима се најконкретније демонстрира штедња на сваком месту у држави, да се докаже да су недопустиво високе плате и надокнаде у неким јавним предузећима и институцијама под државном контролом већ драстично смањене, да се каиш заиста стеже тамо где је то не само могуће већ и праведно, да ће се енергично наставити с борбом против корупције, смањити сива економија. Морамо поштовати достојанство два милиона запослених и обезбедити да се очува и интензивира дијалог основних социјалних партнера – запослених, послодаваца и државе.