Dijalog umesto konflikta

Svetska finansijska i ekonomska kriza konačno je i u Srbiji ozbiljno shvaćena. Doduše, ni u najrazvijenijim zemljama nije se očekivalo da će se slom na američkom finansijskom tržištu takvom brzinom preneti na sve delove sveta. Sadašnja kriza nije obična recesija kratkog daha. Naprotiv, suočeni smo sa krizom koja je duboka, a vreme njenog trajanja neizvesno. Zato je stanje vanredno. Tako treba i delovati. Država mora da interveniše. Mere treba doneti hitno, ali ne i brzopleto. Ekonomski ciljevi ne mogu da se zamene socijalnim i obrnuto. Nije vreme ni za individualne poteze pojedinih ministarstava, NBS i drugih institucija. Bitno je celovito i zajedničko delovanje.

Dobro je što je vlada, tokom priprema programa mera za ublažavanje krize, vodila ozbiljne razgovore i dobila mnogobrojne predloge od privrednika, bankara i predstavnika stranaka. Nezavisni ekonomisti su ukazali na kritične tačke naše ekonomije i dali svoje predloge. Kad je reč o podsticajnim merama njihov cilj je, najkraće rečeno, da se onim delovima privrede koji imaju siguran plasman, pogotovo na inostrana tržišta, obezbede povoljniji krediti uz garanciju države što, uz neke dodatne poreske i druge olakšice, doprinosi povećanoj likvidnosti, nastavku proizvodnje i očuvanju zaposlenosti. U istoj funkciji su i budžetska sredstva namenjena realizaciji prioritetnih infrastrukturnih projekata, za program ,,Fijata”, povoljni krediti za mala i srednja preduzeća, vrlo povoljna sredstva za mlade koji započinju biznis. Na liniji aktivnog suprotstavljanja krizi su već ugovoreni krediti, sa dužim rokom otplate i nižom kamatom, Svetske banke, Evropske investicione banke i drugih međunarodnih finansijskih institucija. Dakle, ekonomski motiv ovih mera jasan je: podstiču se svi koji mogu to što proizvode da prodaju i izvezu. Ali, i to je suština, nastavak ekonomske aktivnosti na realnim osnovama jedino može da sačuva zaposlenost i obezbedi plate radnicima.

Nažalost, u pripremi svih ovih aktivnosti nisu bili dovoljno informisani ni uključeni zaposleni, odnosno sindikati. Zato od njih čujemo da kod nas kriza i ne postoji, a da sve što je rečeno, predloženo i odlučeno u vezi sa ublažavanjem krize i nije u njihovom interesu. Osećaju se prevarenim što im je država obećala da će i idućoj godini uz platu dobiti poveći mesečni dodatak za topli obrok i regres za godišnji odmor. Izgleda da sada mnogo ne pomažu uveravanja da su ta obećanja data uz ogradu da će to zavisiti od finansijskih mogućnosti skučenog budžeta i ponovne ocene o posledicama svetske krize.

Istina je da u budžetu jednostavno nema para za ozbiljnija povećanja plata u javnom sektoru, a da će privatni poslodavci, suočeni sa dodatnim velikim troškovima rada, biti primorani da otpuštaju radnike. Očigledno da nije dovoljno razjašnjeno da je podrška privredi istovremeno najbolja podrška očuvanju zaposlenosti i redovnih plata. Uostalom, šta je alternativa? Naravno, uvek se budžet može „napumpati” novcem bez pokrića, a kao posledica da se za sve manje vredan dinar kupuju sve manje količine namirnica i drugih životnih potreba, da se kurs evra popne u visine gde bi otplata potrošačkih kredita za građane postala nepodnošljiva. To bi dovelo do daljeg pada ekonomske aktivnosti, povećanja nezaposlenosti i sve manje realnog novca za penzije i socijalna davanja. Privreda bi se našla u stanju tzv stampflacije – istovremenog pada proizvodnje i porasta inflacije.

Uveren sam da je to jasno većini zaposlenih. Više verujem da se ovde radi o osećaju da će zaposleni privremenim neisplaćivanjem toplog obroka i regresa biti izigrani i da se time teret krize neće ravnomerno raspodeliti. Zato je dijalog neophodan. Naravno, neće biti dovoljno dokazivanje da se podsticajnim merama u privredi čuva zaposlenost kao najvažnija ekonomska i socijalna kategorija, a da se restriktivnijom javnom potrošnjom doprinosi cenovnoj i ukupnoj makroekonomskoj stabilnosti. Potrebne su veoma brze i odlučne mere vlade kojima se najkonkretnije demonstrira štednja na svakom mestu u državi, da se dokaže da su nedopustivo visoke plate i nadoknade u nekim javnim preduzećima i institucijama pod državnom kontrolom već drastično smanjene, da se kaiš zaista steže tamo gde je to ne samo moguće već i pravedno, da će se energično nastaviti s borbom protiv korupcije, smanjiti siva ekonomija. Moramo poštovati dostojanstvo dva miliona zaposlenih i obezbediti da se očuva i intenzivira dijalog osnovnih socijalnih partnera – zaposlenih, poslodavaca i države.