Мека моћ Србије

Почетком овог месеца путовао сам аутомобилом за Атину. Пошто није баш мудро растојање од 1.100 километара преваљивати у једном даху, зауставио сам се, да заноћим, у једном мотелу на ободу Ђевђелије, на самој македонско-грчкој граници.

Мотел је био пристојан, али ништа више од тога. Види се да је некад био „друштвени”, а да нови власник не жури баш да га прилагоди модерним временима. Упркос томе, његова локација и повећа ресторанска сала са терасом магнет су за локални живаљ. Како ми рекоше конобари, често се изнајмљује за свадбе и слична породична славља када треба угостити много људи.

Нешто између – славље за тридесетак званица – управо је било у току те вечери. Један момак је с фамилијом и пријатељима прослављао факултетску диплому. Таква прослава, наравно, као ни код нас, није замислива без музике, па је штимунг давао четворочлани оркестар, из неког разлога обучен у мексиканске одоре, са све шеширима. Репертоар је међутим био балкански. У ствари, четири од пет песама су биле поп и фолк хитови из Србије. Она пета била је локална, македонска.

Кад ми се телефоном јавила ћерка и кад сам јој рекао где сам, и шта се око мене дешава, казала ми је да је исти случај и у Словенији, где је недавно била гошћа на венчању другарице, Словенке. И тамо је расположење подгревано „јужним ветром”, музиком из Србије.

Ова врста нашег присуства на местима која су формално иностранство – и чињеница да сам се са особљем мотела споразумевао на српском, без икаквих тешкоћа са њихове стране – подстакло ме је на размишљање о томе да је Србија упркос свему што је у минулим годинама и деценијама погоршавало њен имиџ, ипак, задржала поприлично привлачности, кад је реч о (популарној) култури, да и даље поседује не баш безначајне атрибуте те „меке моћи”.

Она није, уосталом, само музичка: ту су и филмови Кустурице, Шијана, Горана Марковића и Горана Паскаљевића, драме Душана Ковачевића и Биљане Србљановић. Сетимо се и доприноса промоцији Србије коју су ове године дали Ђоковић, Зимоњић, Јелена Јанковић и Ана Ивановић. Управо ових дана поново до изражаја долази и привлачност Београда као места за сјајан провод...

Појам „меке моћи” лансирао је харвардски професор Џозеф Неј почетком деведесетих. Ту моћ он је дефинисао као способност утицаја у међународним односима кроз културу или идеологију. У ширем смислу, „мека моћ” је моћ привлачења. За разлику од „тврде”, војне и економске, то јест „штапа и шаргарепе”, чија је сврха да се неко заплаши или учини зависним, култура и вредности производе много пожељнији ефекат – да вас следе.

Историја има много примера „меке моћи”. Можда је најупечатљивији пример идеологија ненасиља Махатме Гандија, чији је морални ауторитет бацио на колена тврду моћ Британске империје. Неку врсту меке моћи имали су Хитлер, Стаљин и Мао, мада је она ипак била подупирана тврдом, прогоном и ликвидацијама неистомишљеника. Код нас, Тито је деценијама био „вољени вођа”, али не треба сметнути с ума да они који су мислили другачије нису добро пролазили. Милошевић је, у првим годинама своје власти, имао подршку коју сваки политички лидер само пожелети може, али сви добро памтимо на шта је то на крају изашло.

Последњих година су учестале расправе о опадању америчке меке моћи, што јесте феномен овог века, с обзиром на то да је прошли завршен управо тријумфом привлачности њеног модела политичких вредности и економског система. То значи да се на светској сцени збива не само прерасподела тврде моћи – са појавом нових политичких и економских сила и у источној и у западној хемисфери (такозване БРИК земље – Бразил, Русија, Индија и Кина) – већ и „меког” утицаја. Индијска „индустрија снова”, Боливуд, на азијским просторима већ је сасвим равноправан ривал Холивуду.

Током „хладног рата”, „моћ привлачења” западног политичког и економског модела била је много јача него оног који је предводио Совјетски Савез, и то је, много више него ракете са нуклеарним главама, одлучило исход сукоба два велика идеолошког блока. Наравно, успешна економија је један од важних елемената те привлачности, као што текућа финансијска криза подједнако ефикасно гаси сјај до јуче неприкосновеног утицаја идеологије „невидљиве руке” слободног тржишта. Не треба такође, пренебрегнути ни привлачност ЕУ за оне који желе да јој се прикључе.

Све то значи да мека моћ Србије, која ми се учинила прилично јаком уз звуке популарних нота у ђевђелијском мотелу, ипак не добацује далеко, мада је не би требало ни сасвим игнорисати. Недостају нам, међутим, елементи који би Србију чинили у целости привлачном. Нашу меку моћ поништавају, наиме, наше тврде реалности: неуређена држава, хаотична политика, слаба економија и скорашња историја. Узалуд нам лаке ноте.