Здравствени конфликт интереса

Државни лекари у Србији су стекли право да допунски раде у приватном сектору усвајањем Закона о здравственој заштити у децембру 2005. Још пре усвајања, а и током скупштинске дебате, предложени закон је изазвао лавину критика јер легализује конфликт интереса, што је законски преседан. Лекари и стоматолози су, наиме, једина категорија државних службеника којима је законом омогућено да раде и приватно у истој делатности! То је као кад би судија и тужилац имали право да после радног времена буду консултанти у адвокатским канцеларијама, кад би цариник радио у приватној шпедитерској фирми, новинар РТС-а у приватним, конкурентским медијима... Корен проблема је, дакле, у лошем закону, а не само у изведеном правилнику око кога се сада подигла прашина.

Међутим, и поред свих упозорења, закон је наметнут и тиме је отворена Пандорина кутија легализоване корупције.

Штете од конфликта интереса у здравству у протекле три године су очигледне;грађани их препознају јер су осетили њихове последице. Прво, долази до смањења продуктивности државног сектора и стварања вештачких листа чекања. Што су дуже листе чекања пре подне, приватна пракса, односно будућа комерцијална „вечерња клиника” биће пунија. Основни принципи јавног здравства – једнакост, праведност, доступност – падају у воду за већину осигураника који не могу поново да плаћају. Друго, затвара се тржиште рада: исти раде на два-три места, што незапосленим младим лекарима битно смањује могућност добијања посла. Треће, зауставља се развој здравог приватног сектора, јер известан број приватних ординација паразитира на државном сектору превођењем пацијената преко лекараконсултаната. Четврто, двојни рад државних лекара онемогућава рефундацију милиона пацијената приватног сектора од стране РЗЗО, иако и ти пацијенти плаћају обавезни допринос. Из угла осигурања, то је логично. Зашто би осигурање два пута плаћало истог лекара, и то једном кроз плату у болници, а други пут кроз надокнаду у приватној пракси, и то за услугу коју је већ био дужан да пружи осигуранику? Овим апсурдом уједно се блокира интеграција 7.000 приватних ординација и апотека у систем обавезног финансирања здравства, чиме се Србија додатно удаљава од стандарда ЕУ. Пето, искривљени механизми понуде и потражње у здравству доводе до енормног расипања. Укупни расходи за здравство Србије, дакле збир средстава из јавних финансија и личних плаћања, прелази три милијарде евра, или више од десет одсто БДП, чиме далеко надмашујемо земље у окружењу (Румунија троши пет одсто БДП, Бугарска 7,5 одсто).

И наравно, оно најважније: брутална меркантилизација здравства узрок је погоршања здравствених показатеља. Са превентивног, приоритети су померени ка куративном концепту пружања услуга. О томе сведочи раст хроничних обољења, пре свих инфаркта, шлога, дијабета, одређених врста тумора. Тиме је парадокс заокружен: што више издвајамо за здравство, здравствено стање нације је угроженије!

Нажалост, жустре расправе у здравственим круговима нису посвећене овим крупним проблемима. Уместо захтева за укидање коруптивног седења на две столице, поједина удружења се хвале тиме што су покренула поступак за оцену уставности оне одредбе која донекле редукује конфликт интереса! Колико је то удаљено од савременог схватања правне државе, мисије здравства и појма друштвене корисности није потребно наглашавати.

Стоматолог, Нови Сад