Zdravstveni konflikt interesa

Državni lekari u Srbiji su stekli pravo da dopunski rade u privatnom sektoru usvajanjem Zakona o zdravstvenoj zaštiti u decembru 2005. Još pre usvajanja, a i tokom skupštinske debate, predloženi zakon je izazvao lavinu kritika jer legalizuje konflikt interesa, što je zakonski presedan. Lekari i stomatolozi su, naime, jedina kategorija državnih službenika kojima je zakonom omogućeno da rade i privatno u istoj delatnosti! To je kao kad bi sudija i tužilac imali pravo da posle radnog vremena budu konsultanti u advokatskim kancelarijama, kad bi carinik radio u privatnoj špediterskoj firmi, novinar RTS-a u privatnim, konkurentskim medijima... Koren problema je, dakle, u lošem zakonu, a ne samo u izvedenom pravilniku oko koga se sada podigla prašina.

Međutim, i pored svih upozorenja, zakon je nametnut i time je otvorena Pandorina kutija legalizovane korupcije.

Štete od konflikta interesa u zdravstvu u protekle tri godine su očigledne;građani ih prepoznaju jer su osetili njihove posledice. Prvo, dolazi do smanjenja produktivnosti državnog sektora i stvaranja veštačkih lista čekanja. Što su duže liste čekanja pre podne, privatna praksa, odnosno buduća komercijalna „večernja klinika” biće punija. Osnovni principi javnog zdravstva – jednakost, pravednost, dostupnost – padaju u vodu za većinu osiguranika koji ne mogu ponovo da plaćaju. Drugo, zatvara se tržište rada: isti rade na dva-tri mesta, što nezaposlenim mladim lekarima bitno smanjuje mogućnost dobijanja posla. Treće, zaustavlja se razvoj zdravog privatnog sektora, jer izvestan broj privatnih ordinacija parazitira na državnom sektoru prevođenjem pacijenata preko lekarakonsultanata. Četvrto, dvojni rad državnih lekara onemogućava refundaciju miliona pacijenata privatnog sektora od strane RZZO, iako i ti pacijenti plaćaju obavezni doprinos. Iz ugla osiguranja, to je logično. Zašto bi osiguranje dva puta plaćalo istog lekara, i to jednom kroz platu u bolnici, a drugi put kroz nadoknadu u privatnoj praksi, i to za uslugu koju je već bio dužan da pruži osiguraniku? Ovim apsurdom ujedno se blokira integracija 7.000 privatnih ordinacija i apoteka u sistem obaveznog finansiranja zdravstva, čime se Srbija dodatno udaljava od standarda EU. Peto, iskrivljeni mehanizmi ponude i potražnje u zdravstvu dovode do enormnog rasipanja. Ukupni rashodi za zdravstvo Srbije, dakle zbir sredstava iz javnih finansija i ličnih plaćanja, prelazi tri milijarde evra, ili više od deset odsto BDP, čime daleko nadmašujemo zemlje u okruženju (Rumunija troši pet odsto BDP, Bugarska 7,5 odsto).

I naravno, ono najvažnije: brutalna merkantilizacija zdravstva uzrok je pogoršanja zdravstvenih pokazatelja. Sa preventivnog, prioriteti su pomereni ka kurativnom konceptu pružanja usluga. O tome svedoči rast hroničnih oboljenja, pre svih infarkta, šloga, dijabeta, određenih vrsta tumora. Time je paradoks zaokružen: što više izdvajamo za zdravstvo, zdravstveno stanje nacije je ugroženije!

Nažalost, žustre rasprave u zdravstvenim krugovima nisu posvećene ovim krupnim problemima. Umesto zahteva za ukidanje koruptivnog sedenja na dve stolice, pojedina udruženja se hvale time što su pokrenula postupak za ocenu ustavnosti one odredbe koja donekle redukuje konflikt interesa! Koliko je to udaljeno od savremenog shvatanja pravne države, misije zdravstva i pojma društvene korisnosti nije potrebno naglašavati.

Stomatolog, Novi Sad