У неки свој Бзовик

Далеко негде, на северу, живи Деда Мраз.

Становници једног белгијског градића коначно су поверовали у постојање Деда Мраза кад их је анонимни донатор частио, пред Божић, уплативши у буџет општине три милиона евра!

Порука анонимног Божић Бате била је да жели да свим житељима маленог града на Божић буде топло и лепо, да уживају у божићним специјалитетима и поклонима.

Каже – он памти дане кад се смрзавао на Божић.

Не зна се ко је Божић Бата који је усрећио цео један град. Нагађа се, међутим, да је то човек, становник тог белгијског градића, који је добио велику премију на лутрији.

Не знам зашто, али ова прича ме је погодила. Заплакала сам. Поверовала сам да су све бајке истините. Све је могуће, ако још постоје такви људи.

Док још постоје богаташи који имају дно. И знају кад им је чаша пуна... Знају да стану и да погледају около. Ако су обезбедили и праунучиће, могу ли још некоме на свету да помогну?

Никада нисам желела да упознам неког славног глумца, или политичара. Али волела бих да видим тог човека.

Запалићу свећу за њега који је усрећио цео један град.

Помолићу се и за оне којима никад није доста, који дрхте над својим милионима, грабећи сваког дана све више и више.

Тежак је то живот.

Верујте, лепше живи један шумар из Бзовика од њих који су изгубили душу!

Срећнији је док једе сир и црни лук поред шпорета који пуцкета и гледа кроз прозор праве јелке окићене снегом. И иглицама леда. Лед не ставља у ракију. То не иде.

И није га брига за берзу на Волстриту. Не зна ни где је то. Није бринуо ни што је српска скупштина у последњем часу донела одлуку о продужењу важења старих пасоша.

Не пада му на памет чак ни да силази са планине. Куда?

Или још тачније – зашто?

Није то из вица „Ја већ пецам“.

Питаћете се, сигурно, где је тај Бзовик?

Да ли уопште постоји?

Постоји. Као што постоји и Деда Мраз. И шумар.

Не можете га наћи.

Нема адресу на Интернету. Не посећује сајтове.

Посећује, преко снежних пртина, своје рођаке и пријатеље. Славе су. Иде Божић.

Зима је одмор за шумара.

Шумару никада није било хладно на Божић. Бар дрва има.

Није му хладно ни у души. Ту је, свој на своме. Ником ништа не дугује. Осим оцу и мајци. Не треба му ништа да му претиче, а има довољно.

Има живот. И наду.

Што и вама желим.

Има наде.

Вратила се Мир-Јам! То је тако невероватно, за све који знају колико дуго су њена сабрана дела скривали на таванима. Свака част господине Шотра – први сте казали – краљ је го! Дајте нешто лако, нешто за спас... Не можемо више да се правимо да смо паметнији него што јесмо, да се претварамо да смо читали „Хазарски речник”, декодирани Да Винчијев код, да смо разумели „Фаму о бициклистима”. Глава нас боли од толиког претварања.

Дајте нешто лепо, да се опустимо, да побегнемо, у неки свој Бзовик, код шумара.