Тужени а некажњени

Мада Србија годишње због корупције у јавним набавкама губи најмање 800 милиона евра, за шест година од доношења првог закона – нико за то није одговарао, нити је озбиљније кажњен. Чак ни у случајевима кад су Управа за јавне набавке и Комисија за заштиту права понуђача утврђивале и указивале на очигледне неправилности, тражиле да се отклоне нерегуларности или доносиле одлуке о поништавању поступка јавне набавке, а инспекције и полиција накнадно откривале да се „иза једне крије гомила бубашваба”.

Тако ни после пуне четири, односно три године откако је почело да се распетљава клупко запетљано око реконструкције терминала 2 београдског аеродрома и куповине шведских шинобуса за српске железнице (набавки вредних 18, односно 3,5 милиона евра), ови предмети „дремају” у тужилаштву(Железнице) или су прешли у руке истражног судије (Аеродром).

У међувремену, иако су уговори потписани супротно законским одредбама, решењима Управе и одлукама Комисије правно ништави, радови су завршени, терминал се увелико користи, половни шведски шинобуси су купљени и возе дотрајалим српским пругама. Као последица тако обављених набавки, обнова аеродромског терминала и шинобуси коштали су више него што је првобитно уговорено, односно процењено. Коначна цена обнове терминала увећана је, према последњим информацијама доспелим у јавност, са осамнаест на двадесет и неколико милиона динара (било је покушаја да се надува и на 47 милиона евра), а десет половних моторних возила коштало је Железницу, односно државу 3,5 уместо процењених 2,85 милиона евра. 

А шта је са онима који су, кумујући свему, и умешани у ове афере? Некажњени, али и неослобођени баве се неким другим пословима.

Случај аеродромског терминала доспео је у јавност у јануару 2004. године, када је тек основана Комисија за заштиту права понуђача, разматрајући захтев аустријске фирме „Штрабаг”, једног од учесника на тендеру за извођење радова, делимично поништила поступак за доделу уговора на реконструкцији терминала 2, у току кога је за најповољнијег понуђача изабран конзорцијум „Монтања” (две италијанске фирме и домаћа „Колубара инвест-градња”). По одлуци државне комисије, тендерска комисија Аеродрома требало је да поново бодује приспеле понуде и донесе нову одлуку о томе коме ће доделити тај посао.

Нове одлука никада није ни донета, а непуних шест месеци касније Александар Лукић, председник Комисије за заштиту права понуђача, подноси оставку због притисака (филованих псовкама, увредама и претњама) ресорног министра Велимира Илића, који се отворено ставио на страну прекршиоца закона, одбијајући могућност да се тендер поништи.

Првој утврђеној процедуралној грешци претходиле су и друге неправилности, од набавки фикуса и пиксли за ВИП салон по енормно већим ценама од тржишних. Управо оне су случај и плејаду умешаних – од бившег министра и директора Аеродрома до приватника са којима су склапали послове – довели до суда. Али, ни после две године откако је истрага окончана, коначног епилога нема. Пред Окружним судом у Београду у току је истражни поступак по захтеву за допуну истраге против осумњичених.

Окружно јавно тужилаштво је, у новембру 2004. године, због сумње да су злоупотребили службени положај, затражило спровођење истраге против некадашње министарке за саобраћај и телекомуникације Марије Рашете-Вукосављевић и још 11 особа.

Осумњиченима је на терет стављено да су током 2003. године, приликом израде пројекта и реконструкције терминала 2 и ВИП салона на београдском аеродрому, искористили службени положај, прибавивши тако више милиона динара. Истрага је окончана крајем 2006. године и списи предмета су прослеђени надлежном тужилаштву које је 20. марта прошле године против окривљених подигло оптужницу. Пошто су уложени приговори на оптужницу, који су усвојени у новембру 2007. године, предмет је враћен тужилаштву. После разматрања списа, Окружно тужилаштво је затражило допуну истраге против осумњичених, по којој се сада поступа. Предмет се тренутно налази на финансијском вештачењу, објашњавају у Окружном суду зашто случај још нема судски епилог.

Кад је о популарним „швеђанкама” реч, по већ опробаном и касније примењиваном рецепту у овој фирми, без сагласности и упркос упозорењу Управе за јавне набавке да се тиме крши закон, Железнице Србије на челу са директором Миланком Шаранчићем купују десет половних шинобуса из Шведске без јавног оглашавања. Заобилазе тендер и возове набављају у поступку са погађањем (и то само са једним понуђачем), образлажући то хитношћу набавке и, из корака у корак, правећи низ формалноправних пропуста. То је потврдила и полицијска истрага.

Међутим, откако је крајем 2005. Окружно тужилаштво потврдило да му је Управа за борбу против организованог криминала проследила своје извештаје, у којима се изричито каже да су Железнице кршиле закон, случај као да је у рупу пропао. Бар за јавност.

Републичко јавно тужилаштво ових дана није било вољно да на захтев „Политике” проверава докле се стигло, тако да је последња забележена реченица о овом предмету она коју је пре три године изговорила Мирјана Илић, заменик окружног јавног тужиоца: „У току је преткривични поступак током којег ће бити утврђено има ли злоупотребе и кривичне одговорности”.

Звучи прилично охрабрујуће за све оне који би, колико сутра, кренули у сличне подухвате.

Сутра: Казне јуре провизије