Један гасовод за Европу уместо картела?

Покушај Русије да на недавном састанку произвођача гаса у Москви формира картел „гасни ОПЕК” пропао је, што је међу земљама-потрошачима изазвало олакшање. Тај догађај, али и још неколико других могли би значајно да одреде будућност битке за превласт у снабдевању Европе овом врстом енергената и, на крају, ипак ставе тачку на немилосрдну конкуренцију стратешких енергетских интереса.

Преведено на обичан језик, то значи да би у блиској будућности, а према незваничним изворима „Политике”, једна цев, односно један гасовод могао да буде дефинитивно решење за снабдевање Европске уније гасом.

Тако би биле поништене све доскорашње идеје о изградњи два гасовода – једном (Набуко) који би из средње Азије, (заобилазећи Русију) преко Турске, Бугарске и Румуније ишао до Беча (Баумгартнер ан дер Марч) – главни чвор Набуко за прерасподелу, и другом (Јужни ток) који би из Русије, преко Бугарске, Србије, Босне и Херцеговине, Хрватске и Словеније завршавао у Италији.

Веома очигледан недостатак капитала, изазван глобалном кризом, и још изразитији недостатак гаса, због тешког дезинвестирања руског „Гаспрома”, два су кључна разлога који би могли да превагну у избору варијанте „једна цев” чији би почетак био у Шах-Денизу у Азербејџану а крај (рецимо) у Бечу.

Русија, односно њен тадашњи председник Владимир Путин, и ирански врховни вођа ајатолах Али Хамнеи, још почетком 2007. године

наговештавали су амбицију да окупе произвођаче гаса у нови картел „гасни ОПЕК”. Циљ Русије био је да се као суперсила преко енергетског сектора „на велика врата” поново врати на светску политичку позорницу.

Једна студија коју су 2006. спровели економски стручњаци НАТО-а упозорила је да би Русија могла да оснује гасни картел са Алжиром, Катаром, Либијом, земљама централне Азије и највероватније Ираном. И на Светском економском форуму у Давосу јануара 2008. земље-произвођачи гаса разматрале су могуће стварање картела сличног нафташком ОПЕК-у, изјавио је тада Абулах ал-Атија, министар енергетике Катара.

Поред гасног картела, за намере Русије било је потребно обезбедити монопол на снабдевање гасом Европске уније.

Русија, међутим, није имала довољно гаса за све уговоре које је склапала са земљама Европске уније. Руски експерт за проблеме енергетике Владислав Иноземцев у ауторском тексту „Опасне илузије”, објављеном на сајту Звезда.ру наводи да је Русија за 17 година успела да подигне производњу гаса, али по веома ниским стопама и сада се поставља питање да ли ће у наредном периоду моћи да задовољи све већу домаћу и страну тражњу. Истовремено, производња природног гаса је увећана у Узбекистану око 30 одсто (на 63 милијарде кубних метара). У Туркменистану је повећана за око 2,5 пута (на 64 милијарде кубика).

Та земља централне Азије била је почетком јула ове године једна од главних дестинација руског председника Дмитрија Медведева и шефа „Гаспрома” Алексеја Милера. Њих двојица обишли су три бивше совјетске азијске републике (Азербејџан, Туркменистан, Казахстан) са једним циљем – да Русија задржи доминацију у испорукама гаса из централне Азије.

Медведев је прво посетио Туркменистан, јер је та земља највећи произвођач и извозник природног гаса у централној Азији и све испоруке иду преко Русије. Медведев је убеђивао председника Туркменистана Курбангулија Бердимухамедова да се одупре позивима из Европске уније на изградњу гасовода који би заобишли Русију. Москва је, иначе, 2007. године постигла споразум с Туркменистаном, Казахстаном и Узбекистаном о реконструкцији гасовода из совјетског доба, али је Бердимухамедов показао интересовање и за друге пројекте. Русија има дугорочни уговор са Туркменистаном око купопродаје гаса до 2028. године и та држава продаје годишње око 50 милијарди кубних метара гаса руском „Гаспрому”. Туркменистан је склопио уговор са Москвом о изградњи нове мреже гасовода преко Каспијског мора којом би се повећала испорука тог енергента, а да би постигла циљ Русија је пристала да од 2009. године повећа набавну цену коју плаћа за туркменистански гас до међународног тржишног нивоа. „Планирамо да повећамо набавке гаса у Туркменистану”, изјавио је тада Алексеј Милер.

Нешто касније, у Азербејџан је стигао и амерички потпредседник Дик Чејни, а руска новинска агенција РИА Новости сматрала је да Чејни притиска лидера Азербејџана Иљхама Алијева да не прихвати пројекат гасовода Набуко. Андреј Феђаши, новинар РИА Новости, сматра да је геополитичка компонента те цеви (да се пошто-пото мимоиђе Русија) стално отежавала финансијску. „Са, отприлике, три милијарде долара трошкови изградње најпре су повећани на 4,9 милијарди, а сада већ и до 7,9 милијарди. Почетак изградње планиран је за 2010, пуштање у експлоатацију – за 2013. А да би се напунила цев и учинила рентабилном, према прорачунима, кроз њу би годишње требало да протекне 30 милијарди кубика гаса. Азербејџан може да у њу сручи тек осам милијарди, и то тек после отварања друге фазе налазишта Шах Дениз на Каспију. Испада тако да се цев тешко може напунити, а то значи да би и проток гаса по њој било веома скупа работа”, каже Феђаши.

Турнеја председника Русије и шефа „Гаспрома” била је директан одговор на учестале најаве почетка изградње конкурентског гасовода Набуко од Азербејџана до средње Европе, дугог 3.300 километара и капацитета 21 милијарду кубних метара годишње. Деоничари – аустријски ОМВ, румунски Трансгас, немачки РВЕ, мађарски МОЛ, турски Ботас и бугарски Булгаргаз планирали су у старту да потроше 4,6 милијарди евра (сада је та сума нарасла на преко 7,5 милијарди), а почетак радова планиран је за 2010. годину.

И поред овако израженог песимизма, средином новембра из Лондона је саопштено да аустријски ОМВ преговара са британским БП и холандским „Ројал Дач Шелом” о куповини природног гаса из

Азербејџана који ће бити транспортован будућим гасоводом Набуко, како би се смањила зависност ЕУ од Русије.

Руски председник Медведев, у оквиру светске гасне турнеје, посетио је и Венецуелу где је пред председником те државе Угом Чавесом изјавио да су „Русија и Венецуела две веома важне нафтне и гасне силе и обезбеђење енергетске сигурности зависи од наших конкретних акција”.

А Алексеј Милер био је гост председника Либије Моамера ел Гадафија и том приликом понудио да купи све будуће либијске извозне испоруке нафте, гаса и течног природног гаса по тржишној цени. „Гаспром” је тада најавио да планира формирање заједничког предузећа са либијском Националном нафтном корпорацијом и изградњу гасовода до Европе. Гасовод с Либијом био би одговор Русије и „Гаспрома” најављеним жељама Европске уније да гради гасовод испод Средоземног мора са неком од држава северне Африке (Алжир, Мароко).

А онда је у октобру саопштено да су Иран, Русија и Катар разматрали оснивање организације сличне ОПЕК-у. Ирански министар за нафту Голам Хусеин Нозари рекао је тада да ће три земље са највећим резервама природног гаса „озбиљно радити на оснивању организације која ће окупљати земље извознице гаса”.

Био је то повод да вође ЕУ поруче да ће иступити против сваког покушаја Русије да оснује гасни картел, бојећи се даљег повећања цена енергената.

Миша Бркић

-------------------------------------------------------------------

Буџетски вишак огроман, инвестиције мале

„Упркос гигантском буџетском вишку у федералној каси, Русија у истраживање нових налазишта нафте и природног гаса улаже знатно мање него у совјетској ери, а типичан пример како не треба радити кад је реч о истраживању нових налазишта је гасни монополиста ’Гаспром’. Та компанија је у последњих пет година уложила 18,5 милијарди долара у истраживање нових налазишта гаса, а истовремено је за куповину разних врста вредносних хартија, на домаћем и страном тржишту капитала, потрошила 34 милијарде долара, од којих 16 милијарди ван сектора у коме делује”, навео је Иноземцев. Он се залаже за укидање државног монопола у индустрији гаса и наводи пример да Русија због застареле технологије, приликом вађења, сагори више природног гаса него што то заједно чине Кина, Индија, Јапан, Бразил, Немачка, Француска и Велика Британија, које стварају бруто домаћи производ 16 пута већи од руског.

И Дејвид Виктор, директор Одељења за енергију Универзитета Стенфорд, каже да „подаци јасно показују да је само једна четвртина ’Гаспромових’ капиталних инвестиција, од 2000. до 2006. отишла у производњу гаса. Већина њених инвестиција отишла је сасвим ван гасног сектора, укључујући медије и банке”. Он каже да ако се гледају производни трошкови нових гасовода, није јасно да ли Русија (односно „Гаспром”) има добру позицију да буде највећи европски снабдевач гаса у блиској будућности.

„Стварни трошкови изградње нових налазишта гаса у Русији, поља Штокман или Јамалско полуострво, два пута су већи од развоја нових гасних поља у северној Африци. Дугорочно, ово је веома опасно за Русију. Дозвољавајући гасне кризе, Русија саму себе истискује из бизниса с гасом”, сматра Виктор. Он упућује на чињеницу да је криза тренутно превазиђена захваљујући Туркменистану.