Борба за поделу наследства бившег Совјетског Савеза

Пре неку годину, током редовног Путиновог обиласка региона и сусрета са грађанима, један дечак је упитао првог човека Кремља: „Где су границе Русије?” Председник се само благонаклоно насмешио, помиловао дете по коси и рекао: „Русија нема границе.” Ових дана био је одређенији: „Тамо где закорачи руски војник – то је наше. Руски и украјински народ су један народ. У том смислу – цела Украјина је наша!”

Рушење униполарног света постало је ударна тема светских медија, скупова највиших државних и војних званичника, па и кафанских говоркања… Прерачунавање војне моћи појединих сила, па и оних изражених бројем нуклеарних глава, као да су пале у сенку. Сазнање да је довољан један притисак црвеног дугмета да сви скончамо негде у космичким дубинама преусмерило је схватања о великим ратовима. Тако је и оно што се већ три и по године дешава у Украјини постало тек – локални проблем.

Све поменуто као да је наметнуло схватање да у евентуалним новим великим ратовима победника, једноставно, неће бити. Америка 21. века није довољно моћна да би могла војно да порази нпр. Русију или било коју другу велику државу. Мало је вероватно да би могло да се догоди и обратно. Ни најјаче оружје савремених ратних подстрекача – идеологија – више не може да утиче на исход будућих сукоба.

У том смислу, недавни разговори првих дипломата Русије и САД – Сергеја Лаврова и Марка Рубија – могли би да унесу мало више светла у то како на украјинску кризу, и не само украјинску, гледају у светским метрополама. Иако са овог састанка није било конкретних саопштења, ваља поменути изјаву Александра Иванова, члана председничког Савета за људска права Русије, да је разговарано о искључењу из даљих преговора „свих оних који су утицали на пропаст досадашњих саглашења Русије, САД и украјинске делегације одржаних у Истанбулу”. Он је рекао: „Видели смо како су се у преговоре мешали француски председник Емануел Макрон, британски премијер Кир Стармер, па и немачки канцелар Фридрих Мерц, шаљући различите поруке и Путину и Трампу. Решаваћемо ствари на релацији наше две земље.”

Многи на руско-украјински сукоб с правом гледају као на борбу за поделу наследства бившег Совјетског Савеза (1922–1991). А разлога за то има и превише, јер Украјина је била економски најразвијенија република СССР-а. Узети „под своје” другу по величини државу на континенту, највећег светског произвођача житарица, индустријски и инфраструктурно заокружену, сан је сваког моћника. Поготово оних на западу Европе. Од Британаца, Француза, Немаца, па надаље. А управо су поменути оманули у жељи да све приграбе искључиво за себе.

Зато и не би требало да чуди одлука Москве и Вашингтона да томе стану на крај. И то на начин како то чине велике силе. Укратко, није ван памети размишљати о намери две земље да Украјину, једноставно, међусобно поделе. Нешто слично послератној судбини Немачке, али на, за данашња времена и глобалне околности, много прихватљивији начин.

Шта би то у пракси могло да значи? Простори које заузме руска војска постали би и званично део велике федерације (уосталом, Луганск, Доњецк, Херсон и Запорожје су се у том смислу већ изјаснили), а остатак, са за сада упитном судбином Одеске области, би постао нова држава. Независна, без озбиљнијих оружаних снага, са савременим социјалним вредностима и без пронацистичких и сличних агресивних група. И све то под патронатом САД. Пре свега – економским. Европљани, укључујући и НАТО, били би потпуно избачени из игре.

Подсетимо, судбина две Немачке била је права слика послератног света и моћи тадашњих друштвених система. Данас је ситуација у великој мери другачија. Технолошке, привредне и финансијске разлике сведене су на теоретска разматрања. Такође, појава нових економских, па и војних, сила потпуно брише застарели начин размишљања. Упуштање у било какву авантуру повлачи са собом адекватну реакцију. А директно конфронтирање чак и опасност од самоуништења.

Изгледа да једино званична Европа још увек није спремна да прихвати ту чињеницу. Отуда и лутања и јалова подршка украјинском председнику Володимиру Зеленском. Тога су свесни и у Вашингтону и у Москви, тако да се одлука о преузимању судбине Украјине у руке САД и Русије тренутно чини као једино прихватљиво решење.

Простора за огледање две велике силе, све са Кином, Индијом, Ираном, Пакистаном, Турском… има још увек, свуда широм света. Трошити енергију на делове Европе у којој су неспоразуми историјски и никада потпуно окончани, очигледно, није више исплативо. Још да то схвате бирократе у Бриселу и њихови стварни послодавци.