Тајминг за Јадар

Европска унија је у последње три године посвећено радила на дефинисању законског оквира и стандарда који би могли да јој обезбеде енергетску независност и како би могла да игра озбиљнију улогу у „Зеленој транзицији”. Идеја ЕУ је да у наредних неколико година обезбеди више од 50% потребних критичних сировина и минерала из сопствених извора и ресурса и на тај начин обезбеди конкурентност у односу на Кину и САД. Питање експлоатације критичних сировина и минерала, одрживо рударење, обезбеђивање складиштења финалних производа (батерија) после њихове употребе и високи стандарди у целом ланцу производње су параметри које могу да уједине целу Европу а не само ЕУ. Србија је једна од земаља која није чланица ЕУ, а која, с обзиром на велике резерве литијума може на тај начин да обезбеди лидерску позицију у овом делу Европе, али и преко потребну регионалну стабилност и економски развој.

Пројекат „Јадар” је уврштен на листу стратешких пројеката ЕУ као један од 13 који би се реализовао у земљама ван ЕУ. Интересантно је што би само два од 13 пројеката били реализовани на европском континенту (један је пројекат „Јадар” у Србији, а други у Украјини чија реализација апсолутно не може да се предвиди због геополитичких околности и рата који траје више од три године на територији те земље), сви други пројекти су ван европског континента.

То јасно говори у прилог томе да је пројекат „Јадар” логистички и технички најлакше и најоптималније спровести од свих ових 13 пројеката и управо је то шанса за Србију и у домену нашег економског развоја, али и геополитичког контекста и даљег интегрисања у ЕУ. Реализација пројекта би била снажан сигнал ЕУ да Србија има капацитет да реализује овакву инвестицију по највишим стандардима и да може да буде значајан део европске енергетске политике и ланаца снабдевања.

Сви пројекти који би требало да се реализују у ЕУ су у већ поодмаклој фази и и сигурно ће према утврђеној динамици бити реализовани до 2030 године.

Док ЕУ ужурбано ради на стварању амбијента за одрживо рударење и стварање енергетског екосистема заснованих на највишим стандардима, Србија је готово једина земља у Европи у којој постоје наводни „велики” отпор реализацији пројекта и то под изговорима који никако нису ни озбиљни ни доказиви.

Међутим, свакодневна пропаганда подржана од стране наводно либерално оријентисаних медија која је најчешће плаћена огромним новцем довела је до тога да се у јавном мњењу Србије, али и светском јавном мњењу створио утисак да се ради о лошем пројекту који није добар за државу и њене грађане. Та кампања иде толико ниско да пропагира наратив о сигурном тровању људи, земље и ваздуха до тога да држава, а поготово грађани и локално становништво Лознице и долине Јадра неће имати готово никакав економски бенефит.

Ево како за то време стоје ствари у самој Европској унији за коју, и они који се идеолошки представљају као проевропски у овом случају кажу да ЕУ жели од Србије да направи рударску колонију, што је понашање које читаву ову кампању претвара у гротеску коју нажалост могу скупо да плате грађани Србије и генерације које долазе иза нас с обзиром на епохалне размере штете до које би довео евентуални изостанак реализације овог пројекта.

Недавна научна студија о литијумским пројектима у развоју у четири земље, коју је објавио „Материал Процеедингс”, тврди да је португалски пројекат површинског копа Мина до Барросо, у власништву „Саваннах Ресоурцеса”, једини пословни подухват који се суочава са снажним противљењем. И то искључиво локалног становништва. Текући пројекти у Француској, Финској и Великој Британији „чини се да су фаворизовани и подржани од стране локалног становништва, јер нису забележени никакви знакови контроверзи или спорова”.

Португалска влада одобрава рударење литијума упркос растућој забринутости локалног становништва.

Истраживање је показало да неколико аспеката утиче на забринутост становништва по питању реализације оваквих пројеката и они су врло објективни. Да ли пројекти „Греенфиелд” или „Броwнфиелд” могу играти кључну улогу, будући да су локални становници који живе у рударском крају навикли на историју рударства где цела привреда фактички зависи од рударских пројеката. „Греенфиелд” пројекти суочавају се са све већим противљењем због непостојања рудника у том подручју у претходном периоду и то је разлог да локално становништво има већу резерву према овој привредној грани, што је проблем који се превазилази радом са локалном заједницом и заједничким проценама ризика и бенефита, на шта су код нас спремни и држава, страни партнер и локално становништво. Међутим, у ери прокси медијских и хибридних ратова појављују се, што је нажалост случај у Србији, разни НВО појединци, групе за притисак, медији као што су Нова С И Н1 који троше озбиљне ресурсе зарад заустављања пројекта. Треба рећи да им у томе помаже читав низ иностраних НВО и фондација које активно спроводе акције и пропаганда која има за циљ да заустави овакву врсту пројеката, а да притом нису тако или уопште активни у својој земљи. Један од примера је Немачка и једна од немачких фондација које раде у Србији и баве се више питањем очувања животне средине у Србији него у својој земљи.

Други проблем су сушни региони попут Португалије и Шпаније и потрошња воде. ЕУ је финансирала два пројекта усмерена на то како смањити ниво потрошње воде за 90% у поређењу са референтним стопама. Ни ово наравно није проблем за реализацију пројекта „Јадар”, али су га противници пројекта и њихови медији наметнули па се и око потрошње воде, али и резерви воде у долини Јадра воде полемике и намеће наратив који није у складу са науком и реалношћу.

Што ЕУ чини како би то осигурала и каква је позиција Србије?

ЕУ је склопила неколико трговинских партнерстава са земљама које или имају производњу литијума или идентификоване резерве с пројектима у развоју. То укључује Аргентину, Канаду, Чиле, Демократску Републику Конго, Гренланд, Намибију, Норвешку, Руанду и Узбекистан. Блок је такође ојачао трансатлантску сарадњу на критичним сировинама склапањем партнерства са САД циљем „диверсификације глобалних ланаца снабдевања критичним минералима”.

Колико можемо да видимо, ЕУ диверсификује и прилагођава своју енергетску политику и стратегију и ван европског континента. Ради се о процесу који је неповратан и насушно потребан ЕУ како би очувала своју геополитичку позицију и конкурентност на пољу економије коју губи уназад неколико година управо због слабе позиције и зависности на пољу енергетике.

За Србију је добро што је постала значајан део овог великог плана, али свакако нас нико неће молити да реализујемо пројекат који је добар и за нас и за Европу.

У политици и економији једна од најзначајнијих ствари је тајминг и прилика коју можете да искористите. Многе земље су ушле у спиралу лоше политичке и економске ситуације због недостатака доношења правих одлука. Србија и поред великих политичких притисака има лидера који уме, али и сме да доноси одлуке, у овом случају једна од најзначајнијих, пројекат који ће обезбедити будућност народа и државе.

*Председник Конгреса српско-америчког пријатељства