Троножац на једној нози – растанак се примакао

Поводом округле годишњице Сребренице, прво што човеку пада на памет јесте да је крајње време да се промени приступ Босни. Да престану приче о суочавању с прошлошћу, о комисијама за истину и помирење, духу Дејтона, о уставним реформама, о реинтеграцији, о јединственој Босни. И, посебно, о томе да ли је у Сребреници извршен геноцид или масовни ратни злочин, јер је то после силне политичке употребе и злоупотребе дотерало до баналности. Уместо да доведе до катарзе, свака нова комеморација као политичка манифестација само све више удаљава два народа. И већ данас су стигли довољно далеко да споразумни разлаз изгледа као једино реално и рационално решење. А САД се дистанцирале, ЕУ у бехуту... 
Мајка Муниба Субашић почетом јула ове године славодобитно је најавила да ће ове године у Поточарима бити 150.000 гостију и пет нових укопа, а у претходном обраћању јавности позвала је ожалошћене да и минималне земне остатке својих настрадалих пријаве ради сахране. На страну што је коректном форензичком анализом утврђено око 1.200 жртава и што је Хаг баратао и са четири и са пет хиљада. На страну што су многи, укључујући и директора Меморијалног центра, своје најближе настрадале и сахрањене на локацијама стотинама километара удаљеним од Сребренице накнадно преносили са сеоских мезарја на бошњачко светилиште у Поточарима, да би им се, поред фамилије и комшија, клањали и премијери, министри, амбасадори. На страну што се испоставило да су неки мртви у Поточарима појављивали живи на бирачким местима.  
Зашто ханума Муниба тријумфално додаје још три или чак пет жртава на наводних осам хиљада? – Зато што важи што горе – то боље, што више жртава, то више доказа да се догодио „општински геноцид”. Ефраим Зуроф, Гидеон Грајф, Рафаел Израели, Извештај Независне међународне комисије за Сребреницу казује да се тамо није догодио геноцид, што и лаик може да прочита у сваком општем лексикону. Бадава, они се позивају на правосудно скандалозни Хашки трибунал, иако у завршним документима стоји да се пракса тог суда не може користити на другим судовима. 
Није ствар у томе што Бошњаци и странци не знају да то није био геноцид, него у томе што хоће да то буде баш геноцид. Бошњаци зато што им треба оснивачки мит нације чији су корени заливени крвљу, због комплекса нације признате на седници ЦК СК БиХ и изворно историјске конверзије на ислам ради материјалних привилегија. Колективни Запад зато што му је потребан алиби за бомбардовања осиромашеним уранијумом и Српске и Србије и због промене глобалних односа у задњи час је с мањином гласова прогурао резолуцију ГС УН. Цинично, и једни и други то хоће да прикажу као услов за миран и стабилан заједнички живот у БиХ. Није ли тридесетогодишње искуство, а и оно раније, показало да то „заједно” уноси немир и нестабилност у БиХ. 
Сребреница је, напротив, метафора за немогућу државу у којој три народа неће заједно. Односи три народа у два ентитета и десетак кантона лошији су него уочи рата и почетком мира. Седам високих представника с диктаторским бонским овлашћењима отимали су надлежности, наметали антиуставне законе, смењивали изабране функционере, а све да би Босанце и Херцеговце утерали у Прокрустову постељу унитарне грађанске државе. И опет ништа. Терапију која се показала као штетна само су појачавали додатним дозама истог лека. Ни после три деценије ништа од тога није дало резултат, и узалуд су изгубљени огромно време и енергија, потрошене две генерације политичара, странака, влада... 
Каквог смисла и оправдања има да се то мрцварење три народа настави још 30 или више година да би протекторат приметио да је у сукобу с босанском реалношћу? Ако већ овако не може, ваљда треба видети како може. Ако не може јединствено, може ли засебно? О таквом решењу без зазора се расправљало уочи рата и уочи Дејтона, како међу домаћим актерима, тако и међу странцима задуженим за БиХ. Кад је склопљен Вашингтонски споразум о Бошњачко-хрватској федерацији, на међународном нивоу се разговарало само о могућности да јој се евентуално прикључи Република Српска. Изетбеговић и Крајишник су чак били парафирали споразум да Српска остане унутар БиХ две године, па да онда дефинитивно одлучи. 
Данас, међутим, разлаз је табу тема. Такво решење, које делује једино реално, третира се као скаредно, забрањено, кажњиво као вербални деликт. Чак и у оснивачком уставу Југославије писало је да су народи добровољно одлучили да живе заједно, па су онда пред њен крај правници и политичари расправљали да ли је та добровољност једном конзумирана трајно исцрпљена, или се мора обнављати јер не обавезује наредне генерације. У дејтонском Уставу БиХ стоји да се све може мењати договором конститутивних народа. У кулоарима Бошњачког сабора у кругу који је доносио одлуке које ће саборници изгласати, Алија је опонентима двоентитетској БиХ рекао: „Босна није кумир коме се мора клањати.” Ми бисмо рекли: није света крава! 
Нема рационалног аргумента против три државе. БиХ би остала ту где је и сада. Три народа би и даље живела у већински националним ентитетима и кантонима. А у њима већ постоје регионалне скупштине, владе, судови. Ни територије ни народи не би се померали. Државним подебљањем ентитетских граница, које већ постоје, нико не би ништа изгубио, а не би било заједничких органа у којима трају бесконачни неспоразуми и свађе. Непродуктивне, а продукују узајамну нетрпељивост. Српска функционише боље него двонационална ФБиХ и поготово тронационална БиХ. Сви би се осећали сигурније, своји на свом, и не би имали разлога да из Сарајева криве и руже Бањалуку и Груде, као ни обратно. Најзад, постоји универзално искуство да „народи који су столећима под империјама живели у миру, када дође слобода, сви бирају да живе са себи најсличнијим по вери, језику, нацији, традицији, и да сами собом управљају”. Срби, Хрвати и Бошњаци у БиХ нису изузетак. 
Формула за Босну је врло једноставна. Могућа је само ако је сва три народа хоће. Ако је само један неће, троножац почиње да се клима. Ако је два од три неће, као што је сада случај, онда се троножац преврће. Чак је и Алија Изетбеговић знао да каже: „Нема ништа од Босне ако је неће Срби и Хрвати!”, док његови политички наследници тврде да троножац може да стоји и на једној нози. Видимо, заиста и може, али на штакама неоколонијалног протектората. Лидери Србије и Српске одавно су се поклонили сребреничким жртвама. Додик је приватно отишао у Поточаре, Вучић је отишао на званичну манифестацију и био каменован. Али је и после тога слао вакцине, донирао општинама у Федерацији, слао брашно у Горажде, градио пут према Сарајеву, али ништа не вреди. Игноришу Додикову годинама отворену иницијативу за дијалог. И, што су српске понуде чешће и веће, они утолико више верују да се Срби осећају кривима и треба да моле за искупљење. 
Неће ништа друго до да Срби признају агресију и геноцид. Кажу, ради моралне сатисфакције, а заправо хоће да Срби у БиХ буду стигматизован народ, а Српска као привремено окупирана територија под хипотеком, док Срби у Србији треба да им плаћају ратне репарације. Колективни Запад пак да овековечи протекторат у БиХ, као неку врсту трајне окупације. Његови истурени играчи данас су Мерц у централи у Берлину и Шмит на терену у Сарајеву, а у позадини вишијевска Француска и вечити мешетар на Балкану – Британија. Локални колаборант није аутентична панисламска СДА, коју од врха до дна попуњавају муслимани, него бајаги грађанска „Тројка” прошарана понеким Србином и Хрватом, која је за споразум са Србима против Српске и Србије. Медијски експонент Вилдана Селимбеговић, глодурка „Ослобођења”, ономад поводом Сребренице на РТС објашњава како су се, ето, Сарајлије ангажовале да се постави споменик на јами Казани, а камера ОКО магазина приказује снимак плоче на којој не пише ни да су жртве Срби, ни да су убице Бошњаци, док на плочи испред Вијећнице пише да су је запалили „српски фашисти”. 
Одвојени државним границама, сви би могли, без страха од оних који су их убијали, у миру да оплакују своје мртве. Они у Поточарима, Срби у Братунцу, и нема никакве потребе да узајамно саучествују у болу, пошто с једне стране нема ни формалног саосећања, а друга нема на шта да узврати. Ове године у Поточарима није било српских званичника, па ни домаћинских каменица у главу. Није ли то рецепт и за све остало? Да су у БиХ 1992. постојале три државе, не би имале ни рашта да зарате. Могле су слободно да се раздружују и удружују.

*Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа