Мит о печењу на трпези

Од постојања људског рода, од најстаријих времена када су приношени дарови и жртве Богу у знак човековог кајања за грехе и његове благодарности Богу за сва добра од њега, месо има специјално место на трпези. Иако је од тада прохујало много времена, печење није изгубило своју важност, али сада више не као жртва Богу већ жртва уживању и то посебно на балканским просторима. Тако да се права свечаност и гозба тешко могу замислити без прасећег или јагњећег печења, неко воли једно неко друго, неко хладно неко вруће, углавном без печења нема ни весеља. А да српском гурманлуку краја нема сведочи и специјалитет прагње – иновација ових простора.

Прасе и јагње заједно на ражњу, прагње, кажу љубитељи меса најбоље је и право гастрономско уживање. Будући да се ближе новогодишњи празници, нема сумње да су многи већ издвојили новац за укусне и масне комаде меса. Новогодишња потрошачка грозница испразниће новчанике за тили час, али ко мари кад је задовољство у питању.

Од многобројних печењара у граду, једна се издваја јер је породична традиција оно што гарантује квалитет који вас сигурно чека у печењари „Мрчајевци – код Ђедовца” Радомира Новаковића на Бајлонијевој пијаци, у улици Павла Папа. Печењара постоји већ девет година. Понуда је богата а количина неограничена.

У овој печењари ћете увек затећи неког од чланова породице – три генерације: мајка Милица, Радомир звани Ђедовац, ћерка Маја и зет Саша. Четврта генерација, унуци Филип и Давид, расте и спрема се да се укључи у посао. Посао је напоран и у њега су укључени сви укућани – и супруга Ружа и старија ћерка Мила.

Газда Радомир каже да је власник једине печењаре под именом „Печењара Мрчајевци – код Ђедовца” на Бајлонијевој пијаци. Зашто „код Ђедовца”? Месарским и печењарским занатом бавио се, од 1912. године, Радомиров прадеда Симеун Солунац. Том занату је учио и свог унука, Радомировог оца Трифуна, који је знао да се нашали са дедом, питајући се да ли ће доћи време да му „ђед” не заповеда више и пева му: „Зумбул и лала мирише, нема мога ђеда да ми суди више”.

Радомир уз шалу прича о својим прецима, којима се веома поноси. Захвалан им је за све што су га научили. Задовољни купци су пуни хвале и за јагњеће и за прасеће печење. Њихове жеље се увек испуњавају. Неко воли младу јагњетину, коју ћете овде увек наћи. Неко тражи прасеће – од бута, од ребара, од плећке.

Специфичност овог печења је што је искључиво печено на ражњу и на буковим дрвима. Многи Београђани, купци из других градова Србије, па и многи Европљани до којих је печење стигло, до сада су се у то уверили. Радомир на крају разговора, у свом шаљивом стилу, парафразира познату песму и каже овако:

„Мене чежња завичајна мори, док Морава тихо жубори. Ти жубори, Мораво, тија реко, а ја одох у Европу далеко”.