Mit o pečenju na trpezi

Od postojanja ljudskog roda, od najstarijih vremena kada su prinošeni darovi i žrtve Bogu u znak čovekovog kajanja za grehe i njegove blagodarnosti Bogu za sva dobra od njega, meso ima specijalno mesto na trpezi. Iako je od tada prohujalo mnogo vremena, pečenje nije izgubilo svoju važnost, ali sada više ne kao žrtva Bogu već žrtva uživanju i to posebno na balkanskim prostorima. Tako da se prava svečanost i gozba teško mogu zamisliti bez prasećeg ili jagnjećeg pečenja, neko voli jedno neko drugo, neko hladno neko vruće, uglavnom bez pečenja nema ni veselja. A da srpskom gurmanluku kraja nema svedoči i specijalitet pragnje – inovacija ovih prostora.

Prase i jagnje zajedno na ražnju, pragnje, kažu ljubitelji mesa najbolje je i pravo gastronomsko uživanje. Budući da se bliže novogodišnji praznici, nema sumnje da su mnogi već izdvojili novac za ukusne i masne komade mesa. Novogodišnja potrošačka groznica isprazniće novčanike za tili čas, ali ko mari kad je zadovoljstvo u pitanju.

Od mnogobrojnih pečenjara u gradu, jedna se izdvaja jer je porodična tradicija ono što garantuje kvalitet koji vas sigurno čeka u pečenjari „Mrčajevci – kod Đedovca” Radomira Novakovića na Bajlonijevoj pijaci, u ulici Pavla Papa. Pečenjara postoji već devet godina. Ponuda je bogata a količina neograničena.

U ovoj pečenjari ćete uvek zateći nekog od članova porodice – tri generacije: majka Milica, Radomir zvani Đedovac, ćerka Maja i zet Saša. Četvrta generacija, unuci Filip i David, raste i sprema se da se uključi u posao. Posao je naporan i u njega su uključeni svi ukućani – i supruga Ruža i starija ćerka Mila.

Gazda Radomir kaže da je vlasnik jedine pečenjare pod imenom „Pečenjara Mrčajevci – kod Đedovca” na Bajlonijevoj pijaci. Zašto „kod Đedovca”? Mesarskim i pečenjarskim zanatom bavio se, od 1912. godine, Radomirov pradeda Simeun Solunac. Tom zanatu je učio i svog unuka, Radomirovog oca Trifuna, koji je znao da se našali sa dedom, pitajući se da li će doći vreme da mu „đed” ne zapoveda više i peva mu: „Zumbul i lala miriše, nema moga đeda da mi sudi više”.

Radomir uz šalu priča o svojim precima, kojima se veoma ponosi. Zahvalan im je za sve što su ga naučili. Zadovoljni kupci su puni hvale i za jagnjeće i za praseće pečenje. Njihove želje se uvek ispunjavaju. Neko voli mladu jagnjetinu, koju ćete ovde uvek naći. Neko traži praseće – od buta, od rebara, od plećke.

Specifičnost ovog pečenja je što je isključivo pečeno na ražnju i na bukovim drvima. Mnogi Beograđani, kupci iz drugih gradova Srbije, pa i mnogi Evropljani do kojih je pečenje stiglo, do sada su se u to uverili. Radomir na kraju razgovora, u svom šaljivom stilu, parafrazira poznatu pesmu i kaže ovako:

„Mene čežnja zavičajna mori, dok Morava tiho žubori. Ti žubori, Moravo, tija reko, a ja odoh u Evropu daleko”.