Казне јуре провизије

Молимо све оне који знају да је неки суд у Србији, у протеклих шест година откако постоје посебна правила за јавне набавке, осудио некога за малверзације приликом набавке робе или услуга државним новцем и да је тај неко кривично одговарао, да нам то јаве.

Новинарима друге нема него да објаве јавни позив за прибављање оваквог податка до кога се не може доћи ни у једној државној институцији. А у протеклих десетак дана контактирали смо са свима онима који би за то могли или требало да знају. Догађало се, истина, да је гоњенима за друге малверзације, истрага проналазила и придодавала и грехове из области јавних набавки, али засебну евиденцију, о коначном исходу незаконитих јавних набавки, нико не води.

За сада је једини обелодањени податак до кога је дошла „Транспарентност Србија” и по коме је у 2006. години за кршење одредаба чак два закона – о јавним набавкама и о буџетском систему – изречено укупно 28 прекршајних казни одговорним лицима, од чега је 25 било до 10.000 динара. Од тих 25 њих 13 је казну (до 5.000 динара) могло да плати једним чеком, а 17 је кажњено са 5.000 до 10.000 динара. На рачун правних лица –наручилаца исписано је 27 казни, од чега је 17 кажњено са до 10.000 динара. Новине су томе додале и податак да је те године окружни тужилац разматрао шест случајева потенцијалних злоупотреба у јавним набавкама, али да ниједан случај није стигао пред окружни суд.

Поређења ради, процењује се да се у Србији годишње обави око 250.000 јавних набавки, од којих је 2007, надлежној Управи пријављено 122.587, а годишњеизвештаје од укупно 12.000 наручилаца углавном достављају они највећи, њих око 2.000 на које Управа и пуца опоменама. Тако би, да нема дилема око надлежности у подношењу прекршајних пријава и да свако ради свој посао, само по основу недостављања извештаја могло да се гони хиљаде наручилаца и још хиљаде због непоштовања процедуре, решења и одлука Управе за јавне набавке и Комисије за заштиту права понуђача. Хиљаде уговора о јавним набавкама могло би да се и званично огласи неважећим, јер сваки уговор потписан супротно законским одредбама и одлукама Комисије (које су до сада биле коначне), правно је ништав. Међутим, чињеница да је Управу за јавне набавке која је у почетку подносила бар прекршајне пријаве, београдски судија за прекршаје огласио ненадлежном да то чини, да се други државни органи нису претргли да подносе ни прекршајне, а камоли кривичне пријаве, да су малобројне изречене прекршајне казне смешно ниске и да није било озбиљнијих санкција, охрабрила је наручиоце да и даље крше закон.

Доношењем новог закона, усвојеног протекле недеље у парламенту, новачне казне за прекршаје наручилаца подигнуте су на до милион динара (са од 100.000 до 200.000 динара), а за одговорна лица на 20.000 до 50.000 (последња прописана износила је од седам до десет хиљада динара).

Казне, истина, могу да јуре, али тешко и да стигну потенцијалну или на крају остварену зараду – провизију (у новцу, роби или услугама) због које се у старту и избегава или крши процедура прописана законом. Посебно у условима када су маневарски простор и законски домети једине две институције (Управе за јавне набавке и Комисије за заштиту права) које се баве јавним набавкама били ограничени на проналажење процедуралних грешака, без могућности да даље нешто предузимају.

–Доношењем новог закона бар је јасно прецизирано: убудуће ће Министарство финансијабити и званично надлежно за надзор над применом закона, што ће омогућити ефикаснију контролу над целокупним системом јавних набавки и отклонити дилемекоји јеорган надлежан за подношење прекршајних пријава, као и за покретање или иницирање осталих поступакачији је циљ санкционисање свих неправилности и незаконитости, објашњавају у Управи за јавне набавке.

Јер, иза у старту формално правног кршења процедуре јавних набавки показало се и у два јавности најпознатија случаја – реконструкције аеродромског терминала и набавке шинобуса за железнице, крију се и други прекршаји. У њима је и сигнал за потенцијална кривична дела. Питање је колико су наручиоци уопште поштовали став Управе и радили по њеним решењима и инструкцијама.

Комисија за заштиту права понуђача је у 2007. години донела 536 одлука, а у половини случајева усвојила је жалбе наручилаца. Жалби је, имајући у виду укупан број набавки, објективно гледано мало, што баца сумњу да је било договора између наручилаца и понуђача а можда и између самих понуђача. Истовремено то може да говори и о неповерењу у институције или њихову стварну моћ у пракси. Али, онда је на такве сигнале држава требало да реагује.

Чињеница је да по досадашњем закону Комисија није имала механизам за праћење извршења својих одлука, па није ни знала да ли је наручилац, рецимо, поништио набавку кад је она то захтевала. Сем ако је подносилац захтева о томе није обавестио, што се догодило у тек два-три случаја, објашњавају у Комисији, напомињући да једино што су могли да учине јесте да обавесте скупштину и владу.

Због тога ће, по новом Закону, Комисија (излази из система државне управе, односно извршне власти и постаје самосталан и независан орган који за свој рад одговара парламенту)моћи да контролише да ли се поштују њене одлуке и без иницијативе подносиоца захтева.Уз то, свака њена одлука, после упознавања странака у поступку, биће објављена на порталу. Тако ће све наредне карике у ланцу контроле јавних набавки бити упознате и моћи да реагује у складу са својим законским овлашћењима. Захтев за заштиту права у јавним набавкама моћи ће да поднесу не само незадовољни понуђачи већ и јавни правобранилац, Управа за јавне набавке, али и сви органи који обављају надзор, односно контролишу пословање наручиоца.

Међутим, ако овлашћени свој посао и даље не буду радили, као што нису у случају НИС-а, који три године уопште и не примењује закон и ако случајеви кршења закона потом не буду даље процесуирани и ако правосудни органи не буду санкционисали прекршиоце (и кажњавали и оне који су све знали, могли и којима је то била обавеза а ништа нису предузимали), онда тешко да ће бити неке вајде од нових закона.

(Сутра Министри изнад закона)