Кад зелени пожуте

Појавом Златка Кокановића на јавној сцени као једног од „еколошких“ вођа студентских блокада, српско друштво суочава се са рециклажом опасног модела политичког деловања, оног који је у прошлом циклусу оличавао Александар Јовановић Ћута. Иза флоскула о наводној заштити животне средине и грађанском активизму све отвореније продиру идеје које задиру у националне и идентитетске темеље српског народа, а нарочито Срба западно од Дрине.

Златко Кокановић је у последњим наступима отишао корак даље од Ћуте. Док је Ћута својевремено под плаштом борбе против мини-хидроелектрана нападао инфраструктурне пројекте од виталног значаја за државу, Кокановић данас отворено позива на чишћење од тзв. прекодринских утицаја у Србији. Тај наратив, да Срби из Републике Српске или некадашње Српске Крајине представљају баласт, уцену или претњу по Србију, није нов, али је сада опасније артикулисан него икада.

У јавним наступима, Кокановић је индиректно, али недвосмислено, означио Србе „прекодринце“ као политички и културолошки проблем, што представља класичан позив на дехуманизацију и прогон људи који су, и по крви и по страдању, недељиви дио српског народа.

Овакви ставови, изречени у академском и активистичком контексту, нису изоловани испади и дубоко су укорењен наратив у круговима такозваних грађанских активиста и НВО елита које годинама креирају идеолошки антисрпски дискурс. За њих, Србија треба да буде „очишћена“ од свега што подсећа на традицију, историју, борбу за национална права или нераскидиве везе са Републиком Српском.

У том духу, Срби из Крајине, Херцеговине, Црне Горе, Кордуна или Посавине представљају мету јер су, по својој историјској судбини, најдиректнији доказ српског страдања и прогонства. Њихово постојање руши идиличну слику о „грађанској Србији“ у којој нема места за оне који су нпр. преживели „Олују“. Уместо саосећања и захвалности, добијају етикету „увезених националиста“, „радикала“ и „реметилачког фактора“.

Србија се суочава са сталним спољнополитичким и безбедносним изазовима, а српски народ у окружењу изложен дискриминацији, негирању и асимилационим притисцима, унутрашње цепање националног корпуса и изазивање подозрења према сународницима који су највише страдали у новијој историји, није ништа друго него акт политичког кукавичлука и моралне девијације.

Кокановић и слични њему представљају нову генерацију делатеља који своје поруке пакују у савремени, либерално-грађанистички дискурс, уводе опасан наратив у српско друштво сталним постављањем питања - шта ће неки Срби овде? Исто тако, неки други око њих говорећи о Републици Српској као о реметилачком фактору и глорификујући отворене противнике српског јединства и културно-историјске повезаности народа са обе стране Дрине, поткопавају националну државотворну идеју о свесрпској саборности.

Да је на време разобличен политички профил Александра Јовановића Ћуте, човека који је на крају завршио као посланик у пројекту покушаја ресетовања Србије, можда не бисмо данас имали Кокановића. Али пошто смо појаву првог "зеленог активисте" занемарили, дужност нам је да овог другог препознамо и разобличимо да не заврши у некој будућој извршној власти као министар.

Историјско искуство учи да се поделе међу Србима увек скупо плаћају, а ћутање на овакве нападе значи пристајање на то да прогнаници и њихова деца, буду третирани као грађани другог реда у сопственој земљи. У том случају узалудна је борба за српско национално достојанство у међународним институцијама, ако она не почиње у Београду одговором на овакве испаде.

Јер, ако будемо ћутали, ствара се преседан да је дозвољено, па и пожељно, оптуживати део српског народа за туђе злочине, протеривања и инструментализовати борбу за "природу" као покриће за идеолошко разграђивање националне свести. Сложимо се за почетак да Јовановић и Кокановић нису никакви еколошки активисти, већ дио шире агенде са политичким аспирацијама, које не би смеле да се запате у српском друштву.