Москва и Берлин су поново противници

Русија и Немачка се поново гледају – попреко. Неслагања, посебно изникла због руско-украјинског сукоба, сада се из дипломатске сфере пребацују на терен одбране. Наиме, према најновијој одлуци Москве, договор о војној сарадњи две земље, потписан 1996, престао је да важи. Све поменуто не значи да смо на корак од новог ратног хаоса, али недвосмислено указује да је неповерење међу великим државама достигло врхунац.

Подсетимо, постсовјетска Русија је имала споразуме о војно-техничкој или одбрамбеној сарадњи и са другим европским земљама: Француском, Италијом, Аустријом, Грчком, Мађарском и другима. Жеља Москве била је да створи контакте на пољу технологије и да омогући бољу сарадњу у војној индустрији и истраживањима. Европа је ову иницијативу спремно прихватила, али након повратка Крима под руску јурисдикцију 2014. ентузијазам је почео да бледи, да би украјинским ратом потпуно ишчезао.

Жеља Европе 21. века, или барем њених водећих земаља, да се дистанцира од НАТО-а и створи сопствени војни савез, без туторства САД, све је видљивија. Оно што се није променило је исконски страх од Русије. У околностима када се Америка више окреће Кини и Северној Кореји губитак моћног западног партнера за Стари континент свакако звони на узбуну.

Али вратимо се споразуму Берлина и Москве. Како тумаче познаваоци, његов крај значи да Русија и Немачка више неће имати формалан начин да разговарају о питањима одбране. Укратко, уколико у будућности дође до било каквих неспоразума или војне ескалације, неће постојати уобичајени дипломатски канали да се ствари смире, што повећава ризик од рата.

Русија на Немачку гледа као на потенцијално најопаснијег ривала на континенту. Није у питању само историјски моменат, за који знамо чему нас учи, реч је превасходно о вековном такмичењу на друштвеном плану, технолошком, животном уопште. Одувек су руски људи са визијом покушавали да у своју земљу „пресаде” немачко знање, приступ производњи и раду, дух који вуче напред… Уосталом, и сам председник Владимир Путин је ових дана нагласио да Русија не сме да се ослања само на гас и нафту, пошто то у крајњем случају води у губитак суверенитета. Потребно је једнако развијати све сегменте привреде, пре свих индустрију.

Али Немачка, која се ослободила зависности од САД, као да се враћа старим поривима – експанзији на исток. На то су је навела два важна догађаја: америчко „повлачење” из НАТО-а и руски поход на Украјину. У Берлину су поменуто очигледно протумачили као одрешене руке за повратак политици прошлих векова. Као да се обновљени дух украјинског нацизма Степана Бандере уклопио у савремене експанзионистичке апетите нових вођа из Берлина.

Најновија дешавања у Украјини довела су до дубоке промене у немачкој политици према Русији. Деценијски напори ка зближавању, они још из времена ДДР, уступили су место повлачењу. Са друге стране, одустати од вековне политике према Истоку тешко да би код домаће публике било дочекано са одобравањем. Можда зато у Берлину остају стратешки неодлучни у вези са „прекретницом” у безбедносној политици, наводе тамошњи медији.

Док не пронађу прави одговор, приклонили су се политици Кијева. Претворили се у највећег снабдевача Украјине оружјем, од оног заосталог из совјетске епохе, до најсавременијих офанзивних система. Постали су нека врста политичког и финансијског спонзора Кијева. У тој својој активности отишли су толико далеко да су поново постали – противник Русије. Једва неколико дана након почетка Специјалне војне операције 2022, тадашњи немачки канцелар Олаф Шолц је у владином саопштењу најавио прекретницу у безбедносној политици према суседу на истоку. Био је то, у најмању руку, скуп потез.

Да ли то значи да је украјински рат само увод у нови велики сукоб на тлу Европе, па можда и шире? Судећи према најновијим дешавањима са две стране некадашње „гвоздене завесе” биће потребно много памети и добре воље да се житељи Старог континента не уплету у неку нову велику трагедију. Такође, тешко је веровати да би у Берлину свесно кренули у сигуран пораз. Поготово што земља пуна миграната пристиглих са свих меридијана није ни приближно хомогена као што је била у прошлости, а то је у сваком рату кључна ствар. И у победи и у поразу.

Немачка не може да се ослони на НАТО. Не може своје муке да подели са Француском, Великом Британијом или било којом другом државом на континенту. Хитлер је савезнике налазио у Италији, Шпанији, Бугарској, усташкој Хрватској… Данас никоме од поменутих није до одласка негде на хладни исток у рат који не може бити добијен. Наследници Рајха мораће све сами.