Задруге за испомоћ

Владе скоро свих земаља, посебно оних најразвијенијих, ужурбано разрађују мере економске политике за ублажавање последица економске кризе.

Којим све мерама може Србија, као мала земља у закаснелој транзицији, са доста економских проблема, да неутралише или бар ублажи негативне последице кризе?

Део одговора могу бити и наше задруге, и то:

1 Пољопривредне задруге: Због уситњеног поседа (свега неколико хектара), пољопривредне задруге су економска нужност за ревитализацију српског села, јер ситни произвођачи само удружени у задругу могу да пређу на савременији и ефикаснији начин производње. Ово је нарочито актуелно сада, када се очекује да Србија од 1. јануара 2009. почне с једностраном применом Прелазног трговинског споразума са ЕУ. Због снижења или укидања царина наша уситњена и непродуктивна пољопривреда биће изложена изузетно оштрој конкуренцији од стране развијене пољопривреде ЕУ, па постоји опасност да неки сегменти наше пољопривреде неће моћи да се одрже на тржишту.

2 Штедно-кредитне задруге: Најстарији су облик задружног организовања на овим просторима, настале још пре више од сто година, када се српски сељак борио против зеленаша. Ове задруге су посебно важне за сиромашније слојеве становништва, јер представљају неку врсту касе узајамне помоћи за коришћење јефтиних кредита. Нажалост, банкарски лоби је својевремено утицао да се ове задруге избаце из Закона о задругама, чиме су изузетно заоштрени услови њиховог оснивања, са обавезом полагања високог депозита, због чега су потпуно уништене или незаконито приватизоване, док су грађани упућени да користе скупе банкарске кредите.

3 Потрошачке и здравствене пензионерске задруге: Могле би бар донекле да ублаже тежак економски положај пензионера, јер су услуге ових задруга јефтиније од класичних трговинских предузећа, односно приватних здравствених установа. Преко потрошачких задруга у развијеним земљама се реализује и до 30 одсто малопродајног промета, а у неким областима, као што је трговина пољопривредно-прехрамбеним производима, и читавих 50 процената.

4 Стамбене задруге: Од 1975. до 1990. године преко стамбених задруга у Србији је финансирано више од половине новоизграђених станова и организована је градња 15.000-20.000 породичних кућа. Тиме је обезбеђивана јефтинија и бржа стамбена изградња, а успешно је сузбијана дивља градња. Одсуство слуха за ову врсту задругарства сада се највише показује у политици изградње станова за избеглице. Упорно се истрајава на нерационалном концепту изградње тзв. типских кућа, у које су усмераване разне донације, а игнорисана је могућност да и сами задругари (избеглице) сопственим радом и делимичним улагањем личних средстава обезбеде станове који ће бити јефтинији и хуманији за живот.

5 Занатске задруге: Не теже максимализацији профита, преко њих могу се активирати неки привредни ресурси за које крупнији капитал није заинтересован, посебно у локалним и руралним срединама, где су, по правилу, незапосленост и сиромаштво најучесталији.

6 Омладинско- студентске задруге: У Србији их има више од 1.000, а обезбеђују посао за неколико стотина хиљада младих. Преко ових задруга послодавци добијају јефтинију радну снагу за обављање повремених и сезонских послова, за које не постоји потреба за заснивање сталног радног односа. Овакав вид тзв. флексибилног запошљавања веома је развијен и у западним земљама и та искуства треба више користити, јер се тиме доприноси рационалнијем пословању, а утиче се и на смањење броја незапослених.

Задружно организовање као један од инструмената за решавање тешких економских проблема могуће је ефикасније користити тек после доношења новог закона о задругама. Пошто је доношење тог прописа један од услова нашег чланства у ЕУ, могло би се очекивати да ће у влади, посебно у Министарству за економију и регионални развој, бити уложен додатни напор за његово брже доношење.

Магистар економије