Zadruge za ispomoć

Vlade skoro svih zemalja, posebno onih najrazvijenijih, užurbano razrađuju mere ekonomske politike za ublažavanje posledica ekonomske krize.

Kojim sve merama može Srbija, kao mala zemlja u zakasneloj tranziciji, sa dosta ekonomskih problema, da neutrališe ili bar ublaži negativne posledice krize?

Deo odgovora mogu biti i naše zadruge, i to:

1 Poljoprivredne zadruge: Zbog usitnjenog poseda (svega nekoliko hektara), poljoprivredne zadruge su ekonomska nužnost za revitalizaciju srpskog sela, jer sitni proizvođači samo udruženi u zadrugu mogu da pređu na savremeniji i efikasniji način proizvodnje. Ovo je naročito aktuelno sada, kada se očekuje da Srbija od 1. januara 2009. počne s jednostranom primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma sa EU. Zbog sniženja ili ukidanja carina naša usitnjena i neproduktivna poljoprivreda biće izložena izuzetno oštroj konkurenciji od strane razvijene poljoprivrede EU, pa postoji opasnost da neki segmenti naše poljoprivrede neće moći da se održe na tržištu.

2 Štedno-kreditne zadruge: Najstariji su oblik zadružnog organizovanja na ovim prostorima, nastale još pre više od sto godina, kada se srpski seljak borio protiv zelenaša. Ove zadruge su posebno važne za siromašnije slojeve stanovništva, jer predstavljaju neku vrstu kase uzajamne pomoći za korišćenje jeftinih kredita. Nažalost, bankarski lobi je svojevremeno uticao da se ove zadruge izbace iz Zakona o zadrugama, čime su izuzetno zaoštreni uslovi njihovog osnivanja, sa obavezom polaganja visokog depozita, zbog čega su potpuno uništene ili nezakonito privatizovane, dok su građani upućeni da koriste skupe bankarske kredite.

3 Potrošačke i zdravstvene penzionerske zadruge: Mogle bi bar donekle da ublaže težak ekonomski položaj penzionera, jer su usluge ovih zadruga jeftinije od klasičnih trgovinskih preduzeća, odnosno privatnih zdravstvenih ustanova. Preko potrošačkih zadruga u razvijenim zemljama se realizuje i do 30 odsto maloprodajnog prometa, a u nekim oblastima, kao što je trgovina poljoprivredno-prehrambenim proizvodima, i čitavih 50 procenata.

4 Stambene zadruge: Od 1975. do 1990. godine preko stambenih zadruga u Srbiji je finansirano više od polovine novoizgrađenih stanova i organizovana je gradnja 15.000-20.000 porodičnih kuća. Time je obezbeđivana jeftinija i brža stambena izgradnja, a uspešno je suzbijana divlja gradnja. Odsustvo sluha za ovu vrstu zadrugarstva sada se najviše pokazuje u politici izgradnje stanova za izbeglice. Uporno se istrajava na neracionalnom konceptu izgradnje tzv. tipskih kuća, u koje su usmeravane razne donacije, a ignorisana je mogućnost da i sami zadrugari (izbeglice) sopstvenim radom i delimičnim ulaganjem ličnih sredstava obezbede stanove koji će biti jeftiniji i humaniji za život.

5 Zanatske zadruge: Ne teže maksimalizaciji profita, preko njih mogu se aktivirati neki privredni resursi za koje krupniji kapital nije zainteresovan, posebno u lokalnim i ruralnim sredinama, gde su, po pravilu, nezaposlenost i siromaštvo najučestaliji.

6 Omladinsko- studentske zadruge: U Srbiji ih ima više od 1.000, a obezbeđuju posao za nekoliko stotina hiljada mladih. Preko ovih zadruga poslodavci dobijaju jeftiniju radnu snagu za obavljanje povremenih i sezonskih poslova, za koje ne postoji potreba za zasnivanje stalnog radnog odnosa. Ovakav vid tzv. fleksibilnog zapošljavanja veoma je razvijen i u zapadnim zemljama i ta iskustva treba više koristiti, jer se time doprinosi racionalnijem poslovanju, a utiče se i na smanjenje broja nezaposlenih.

Zadružno organizovanje kao jedan od instrumenata za rešavanje teških ekonomskih problema moguće je efikasnije koristiti tek posle donošenja novog zakona o zadrugama. Pošto je donošenje tog propisa jedan od uslova našeg članstva u EU, moglo bi se očekivati da će u vladi, posebno u Ministarstvu za ekonomiju i regionalni razvoj, biti uložen dodatni napor za njegovo brže donošenje.

Magistar ekonomije