Студија о мирнодопској примени нуклеарне енергије у Србији

Једанаестог јула 2025. године у Министарству рударства и енергетике Републике Србије презентирани су резултати „Прелиминарне техничке студије ради разматрања мирнодопске примене нуклеарне енергије у Републици Србији”. Студију су реализовали француска државна електропривреда ЕДФ и грађевинско-пројектантска компанија „Егис индустрис”.

Студија има три велике целине. Прва је тзв. мапа пута, односно преглед институционалних и инфраструктурних питања чија решења претходе имплементацији нуклеарне електране и оцену садашње позиције Србије у том процесу. Друга целина је анализа тржишно доступних технологија нуклеарних реактора, како великих класичних нуклеарних електрана (1.000 МW). тако и малих модуларних реактора (300 МW). Трећи део се односи на практично решење прикључења нове електране на нашу енергетску мрежу.

За израду првог дела студије аутори су користили стандарде и препоруке Међународне агенције за атомску енергију из Беча, као и сопствена, француска искуства у коришћењу нуклеарне енергије. МААЕ, као специјализована организација Уједињених нација, централни је светски међувладин форум за научну и техничку сарадњу у нуклеарној области. Свој допринос међународном миру и безбедности и циљевима УН за одрживи развој она остварује, између осталог, публикујући захтеве, стандарде и упутства којима се обезбеђује сигурна, безбедна и мирољубива примена нуклеарних наука и технологија. Једна од таквих серија публикација односи се на нуклеарну енергетику.

Мапа пута за увођење нуклеарне енергетике која је представљена у студији рађена је у односу на публикацију МААЕ: НГ-Г-3.1 (Рев. 2) из 2024. године под називом „Преломне тачке у развоју националне инфраструктуре за нуклеарну енергетику”. У односу на исту публикацију усвојене су крајем прошле године Измене и допуне Закона о енергетици које се односе на нуклеарну енергију.

Процес увођења нуклеарне енергетике у енергетски биланс државе одвија се у три фазе, на чијим се крајевима налазе и три преломне тачке. Њима претходи увођење нуклеарноенергетске опције у националну енергетску стратегију. Народна скупштина Србије је на седници 27. новембра 2024. године донела Стратегију развоја енергетике Републике Србије до 2040. године са пројекцијама до 2050. године, која садржи и нуклеарноенергетску опцију.

Прва фаза, тзв. претпројектна фаза, тј. испитивање оправданости приступа развоју нуклеарне енергије односи се на период пре доношења одлуке о покретању нуклеарноенергетског програма и обухвата активности на свеобухватном прикупљању и систематизовању информација и знања која су потребна за објективну, рационално засновану одлуку о дугорочном обавезивању државе за нуклеарноенергетски програм. У овом тренутку Република Србија се практично налази у овом периоду. На крају ове фазе налази се прва преломна тачка: одлука државе у увођењу нуклеарне енергетике или одустајању од ње. Процењује се да би ова фаза могла да траје две године.

Друга фаза или фаза развоја пројекта, тј. развој програма нуклеарне енергије односи се на „припремне радове за уговарање и изградњу нуклеарне електране након доношења политичке одлуке”. У току ове фазе требало би, између осталог, усвојити регулаторни оквир примерен за нуклеарну енергетику, приступити подизању људских капацитета релевантних за нуклеарну енергетику, покренути комуникацију и дијалог са свим релевантним заинтересованим странама, а пре свега јавним мњењем и слично. Крајем ове фазе сматра се тренутак када држава буде спремна за расписивање тендера односно преговарање о уговору за прву нуклеарну електрану. Процењује се да би ова фаза могла да траје пет година.

Трећа фаза, односно фаза спровођења програма нуклеарне енергије подразумева активности на изградњи и пуштању у погон прве нуклеарне електране. Ова фаза се завршава пуштањем у погон прве нуклеарне електране.

Процењује се да би све три фазе могле да трају до 15 година, а да би прве две фазе могле да коштају до 30 милиона евра.

Други модул студије односи се на тржишну анализу комерцијално доступних технологија реактора за класичне велике електране и за мале модуларне реакторе. Анализирани су актуелни произвођачи из Француске, САД, Русије и Јужне Кореје, на основу низа параметара, међу којима је и експлоатациона историја. Велики део студије обухватила је анализа малих модуларних реактора због још увек великих неодређености у њиховој тржишној доступности. На крају наглашено је да је тренутак када ће овакве информације бити релевантне за сада релативно далеко и како се у наредном периоду могу очекивати и нова технолошка решења, те је потребно пратити промене на тржишту у том смислу.

Трећи модул студије односи се на могућности и евентуалне проблеме повезивања нових нуклеарноенергетских објеката на нашу енергетску мрежу. Прелиминарно су разматране различите комбинације великих и малих реактора. Општи закључак је да неће бити нерешивих проблема, али да ће детаљнија анализа бити рађена када се буду познавали детаљи одабране технологије.

*В. д. директора ЈП „Нуклеарни објекти Србије”