Отрежњење после шампањца на трговима

Од нашег дописника 
Букурешт, 28. децембра – Године 2005. на централном букурештанском Универзитетском тргу постављен је специјални сат који је одбројавао месеце, недеље, дане, часове, минуте и секунде преостале до уласка Румуније у ЕУ. „Циљ” је био фиксиран: 1. јануар 2007. Време је ишло споро, напето. У Бриселу су се водиле праве дипломатске битке за „затварање” чувених европских досијеа, тј. за уклањање препрека од целих брда прописа којима се условљава улазак у заједницу.

Румуни су се били уврстили у највеће „еврооптимисте”. За ступање у ЕУ се изјашњавало чак преко 90 одсто житеља карпатске републике. Очекивања су била огромна. А наде исфиловане са пуно пропагандистичког квасца.

И дође та прва секунда 2007. На улицама и трговима престонице нашло се, веле, више од милион људи. Сјајни ватромети су озарили лица Румуна, шампањац их је заруменио. Међу њима су били и многобројни европски гости, међу којима и бриселски комесар за ширење Уније Оли Рен. Дошло је до свеопштег љубљења и грљења.

А затим је настала животна проза. Где смо, шта ћемо сад, како ћемо даље. Наравно, долази отрежњење. Румунија, примљена у ЕУ заједно са Бугарском, једна је од најзаосталијих земаља континента. И настаје закључак: са пријемом у Унију је, изгледа, било лако, али праве тешкоће тек настају са проблемима интеграције. Рокови за то нису случајно тако дугачки – 2013, 2020... Од тих рокова прошле су тек две године. Историјски гледано, то је јако мало. Али, ипак, шта су оне показале, је ли Румунији кренуло набоље, стоји ли она на месту, или, не дај Боже, назадује!?

Институти за испитивање јавног мњења распитивали су се код обичних Румуна шта они мисле о томе. Добијени су шарени одговори који се своде на следеће закључке.

Промена има набоље. Румунија је стављена на шине и правац њеног кретања је одређен, „Европа нас води”. Овде је традиционално уврежено мишљење, које је својевремено сугерирао познати румунски политиколог Силвију Брукан, иначе један од вођа револуције из 1989, да се „у Румунији све остварује под притиском са стране”.

И, заиста, осетило се извесно побољшање стандарда. Просечне плате су достигле око 500 евра, а пензије – 300 евра. Још пре ступања у ЕУ, а и после „европеизације”, овде су забележене доста високе стопе раста националног дохотка и привреде између шест и осам одсто годишње. Чак се почело говорити о Румунији као „европском тигру”. Истина, било је озбиљних упозорења да је тај раст вештачки напумпан кроз превелику потрошњу. У тим условима, Румуни су стекли извесну сигурност, отресли су се неких фрустрација да су „другоразредни поданици”. Постали су признати „европски грађани”. Безусловно, то спада у позитивни биланс двеју година у ЕУ.

Наравно, има и оних који виде у првом реду негативне стране. Неки од њих тврде да је Румунија „остала иста”, чак да је у њој стање све горе. Наводи се чињеница да је последњих година изгубила три-три и по милиона житеља у пуној радној моћи, који су се раштркали по Европи у потрази за радом и хлебом. Земља се претворила у најобичније тржиште за пласман вишкова робе са запада континента. Овде се просто кука: ми, некадашња житница Европе, са невероватно богатим пољима, пашњацима и воћњацима, сада увозимо 80 одсто намирница. Постали смо право сметлиште старих европских аутомобила. Увозимо три и више пута него што извозимо. Спољнотрговински платни биланс нам је катастрофалан.

А што је још горе, како вапе овдашњи медији, земља се развија стихијно, хаотично, јер нема неки свој план стратешког развоја. Налази се у срачунатој Европи, а без својих рачуница.

Румунију тишти нешто што је било подвучено и приликом инвестирања нове левичарско-десничарске владе премијера Емила Бока у парламенту, 22. децембра. Наиме, обећани структурни фондови ЕУ пристижу веома споро или никако. При ступању у ЕУ, Румунији је обећано да ће у раздобљу од 2007. до 2013. моћи да рачуна на бесповратне 32 милијарде европских евра. Међутим, целе 2007. и добрим делом 2008. Румунија од тих пара није „извукла” ништа. Напротив, својом годишњом чланарином од 1,3 милијарде евра допринела је буџету заједнице.

Истина је и да Румуни још нису научили како да правилно и ефикасно попуњавају европске формуларе за добијање кредита. То се нарочито односи на неуког румунског сељака, сада унапређеног у „фармера”, који не само што не зна да рукује компјутером, него често не зна ни да пише и чита.

Главнина европских фондова намењених Румунији требало би да иде у инфраструктуру и пољопривреду. На њиховом путу се испречавају такве рак-ране друштва као што су ендемична корупција и лоповлук. „Услед слабе административне способности”, како се еуфемично говори у неким документима, у Румунији није изграђен ниједан километар аутопута, иако је предвиђено да се овде „прокрче” два европска саобраћајна коридора великог значаја.

Међу 27 земаља чланица ЕУ, полуаграрна и слабо развијена Румунија је седма по површини и броју становника. Како сада стоје ствари, она је на последњем месту у ЕУ по низу економских и социјалних показатеља. Њен је циљ, како је то рекао донедавни румунски премијер Калин Попеску Таричану, да постане седма европска економска сила. Да ли ће јој то поћи за руком – показаће време. Природни услови постоје. Али постоји и људски фактор, односно питање како се он „претаче” кроз политику. Ово помињемо због тога што се овде тврди да је било лакше ући у ЕУ – него се у њу интегрисати.