Границе луцидности Крлежиних јунака

Легенда о Глембајевима каже да је Игњат Глембај у крижевачкој шуми заклао штајерског златара и украо му врч пун злата. Тај крвави злочин означио је почетак наглог богаћења једне породице, чија ће судбина постати симбол друштвеног успона. Та мрачна легенда је темељ целог крлежијанског циклуса о Глембајевима. Крлежа у „Леди”, последњој драми из тог циклуса, на изненађујући начин завршава причу о породичном проклетству – комедијом. Тај обрт ме је посебно заинтригирао, објашњава млади глумац и редитељ Страхиња Падежанин разлоге због којих се овог лета осмелио да режира ову Крлежину драму.

Премијера представе је вечерас од 21 сат на сцени београдског КПГТ-а, а у оквиру „ЈУ феста”. У представи играју Александар Колебанац, Александар Машанов, Александра Маливук, Теодора Миклушев, Максим Мићковић, Оливера Гуцонић, Маја Шумоња Тодоровић, Никола Миливојевић, Мина Јелушић Јеринић и Теодора Јовановић, а сценограф је Тамара Чворовић.

– Крлежин текст ми је послужио као темељ и инспирација за представу „Леда”. Ипак, како сам желео да радњу сместим у савремени контекст, било је неопходно извршити одређене измене. Усудио бих се да кажем да је ово моја верзија мита о „Леди и лабуду”: античке приче о жудњи, доминацији, о потреби да се нешто поседује, не само физички већ и емоционално, психолошки, па чак и духовно – наглашава Страхиња Падежанин.

Крлежини јунаци немају правих друштвених преокупација, већ трачају, занимају их ниске страсти, прељуба... Како је одабрао глумачку екипу за тумачење Крлежиних ликова? Ко су Крлежини јунаци данас? Како се сналазе у новом времену будући да је ово дело написано далеких тридесетих година прошлог века? Које естетске и стилске елементе je користиo у свом редитељском рукопису? На ова питања Страхиња Падежанин одговара:

– У процесу стварања представе тражио сам глумце који ће бити спремни да се потпуно оголе. Не само емотивно већ и физички, без страха, без задршке. Најтеже је, међутим, било пронаћи оне који су спремни да се телесно оголе на сцени. Нисам желео да посматрам ликове из перспективе моралног судије; више ме је занимало да испитам и продубим границе њихове луцидности. Превара није табу у декадентним круговима друштва о којима Крлежа пише, чак је и отворено присутна. Ми, Балканци, то тешко разумемо јер на статус брака посматрамо конзервативно, али не и Крлежа, који је о томе писао још 1932. године.

Додаје да мисли да није потпуно свестан свог уметничког стила. Води се интуицијом и осећајем за истину. Када осети да нека сцена, дијалог или однос на сцени „кликне”, да делује истинито и живо, задржава је.

Страхиња Падежанин рођен је у Вуковару. Дипломирао је глуму у Београду на Факултету савремених уметности, у класи Бранислава Лечића, где је похађао и мастер студије глуме у класи Слободана Бештића. Познат је по брижљивом избору наслова којима се посвећује, од Софокла, Маркеса до Чехова, Булгакова...

– Представу „Леда” одлучио сам да сместим у луксузни хотел, на тајној локацији, јер ми је та врста затвореног, контролисаног простора деловала као савремени пандан аристократским салонима из Крлежиног доба. Сваки лик у представи говори језиком земље из које долази. Ипак, они се савршено разумеју. То је за мене комедија – закључује Страхиња Падежанин.