Ето вас тамо, или ту смо по потреби

Какве су импликације и консеквенце Трампове стратешке одлуке о немешању САД у унутрашње ствари других држава у свету, конкретно у случају БиХ? Да ли је Трамп одлучио: Ми одосмо, а ви се сналазите сами како знате и умете? Или то „сами” значи и да неће дозволити да „Босанци” и „Херцеговци” изаберу нови нови ослонац у некој другој сили, попут Немачке, Британије, Француске или Турске, које једва чекају да се убаце у вакуум моћи у БиХ? С обзиром на то да су се сва три народа, ентитети и кантони одавно запутили у Брисел, значи ли то да Трамп БиХ препушта ЕУ? Почетком руске спецоперације у Украјини Српска је са Запада и од комшија била оптуживана да је под „малигним утицајем Русије” и да су Срби „мали Руси”. Како је та кампања са Трампом нагло јењала? Постоји ли неки план за прелазни период у којем ће Америка пре одласка поспремити Босну и вратити је у статус кво анте доласка Шмита у Сарајево и џумбуса који је произвео? Пошто је Ландау, у име Трампа, рекао да су САД „спремне да и даље сарађују у БиХ, али на новим основама”, да ли то значи да немешање не искључује да ће ауторитетом суперсиле понудити добре услуге да БиХ изађе из хроничне кризе?

Трамп неће поступити у Босни као Бајден у Авганистану и отићи под заставом „после нас потоп”, али неће је ни оставити у наследство Мерцу, Макрону, Стармеру, чији нон-пејпер није окупио вољне нити забринуо невољне. Ако наследника види у ЕУ, онда је то још једна прилика да је понизи, јер кад год су им током минулих деценија препуштали „европско двориште”, завршавало се позивом у помоћ из Брисела у Вашингтону. Стоји чињеница да БиХ одавно пузи европутем, али ни домаћини ни гости је ни у даљини не виде на циљу. Американци се повлаче из БиХ, а Руси не ликују. Да ли је на маргинама руско-америчких преговора о Украјини у Истанбулу, или мимо тога, постигнут договор о сферама утицаја?

Прелазни план Трамп очито има и резултати његовог заокрета већ су постали видљиви и опипљиви: Додику је укинута пресуда због антиуставног деловања и скинута потерница; Апелационо веће одложило је одлуку о првом процесу против председника Српске, што слути да се у дискрецији тражи слично решење; ОХР-у касни хранарина, укључујући и Шмитову плату од 60.000 долара; замена за Бајденовог амбасадора Марфија не стиже већ пола године; у Сребреници, и поред „јубиларног обележавања геноцида” и резолуције ГС УН, није била јака инострана репрезентација, па бошњачки извештаји истичу да су били неки момци из Бразила, што би ваљда требало да значи да је ова политичка манифестација имала интерконтинентални карактер; Бошњаци су буквално схватили повлачење САД из БиХ, па су од срца отказали Европску конференцију рабина и састали се с иранским генералима, те фасовали последњу опомену из Вашингтона да неповлачење не значи да сада могу да раде против интереса САД. Шта је неопходно да се још уради да би могло да се каже да је превазиђена актуелна криза у БиХ?

Вероватно ће то бити реципрочно укидање Шмитових одлука, допуна закона, суђења и пресуда, односно поништавања истих из Бањалуке. Без обзира на то што је Шмит ионако лажни високи представник, па то важи и за све што је чинио, а Српска је све радила у складу са својим изворним дејтонским надлежностима. Бошњачка и западна страна, са оперативно истуреним Шмитом, дуго су припремале рушење председника Српске невиђеном кампањом да се створи утисак да је Додик лично узрок свих проблема БиХ и да ће без њега сва процветати. Сада се клатно помера према Шмиту и кола ће се сломити на њему, јер су сада против њега и Српска, против које је све чинио, као и Бошњаци и Хрвати, за које ништа није до краја учинио. У сарајевским медијима већ се нагађа: ОХР ће бити дислоциран у Женеву, високи представник изгубиће бонска овлашћења, а Шмит ће бити замењен.      

Тиме ће се позабавити она иста или слична Трампова делегација која је боравила у посети региону и у Сарајеву аранжирала укидање пресуде против Додика и потернице за њим, а за утеху бошњачком правосуђу обавезала га да се два пута месечно јавља у полицијску станицу у Лакташима. Ова америчка екипа дође из Вашингтона у Сарајево, повери инструкције свом бошњачком резиденту Алмиру Џуви на челу ОБА, и одмах оде, из чега видимо да у повлачењу САД из Босне прелазни период не иде преко Стејт департмента и локалне амбасаде. Трампови делегати састали су се званично једино са Цвијановићевом у Председништву БиХ.

Монументална зграда амбасаде САД у БиХ је ту, ту су и в. д. амбасадора, односно отправник послова, и бројни персонал. Сви су остали ту, сем Марфија, чекају прераспоред и ретко се оглашавају, а и на састанцима ПИК-а говоре округло на ћоше. То је постао велики проблем за остале амбасадоре у ПИК-у јер немају кога да послушају, а посебно за Шмита, који је акције против Српске и Додика изводио уз Марфијево туторство. Највише је ипак погођена „тројка”, са реисом Кавазовићем или без њега, која сада нема кога да пита за своје мишљење.

Бакир Изетбеговић је у ужем СДА кругу предложио кризну стратегију: „До сада смо доста постигли, сада морамо привремено да застанемо и то сачувамо да бисмо у повољнијим околностима наставили даље у реинтеграцији Босне”. Исти као бабо му Алија! На приговор новинара да су Бошњаци у Дејтону изгубили већински муслиманску Жепу, Изетбеговић сениор је одговорио: „Историчари ми веле да је уназад вековима Жепа око 300 пута прелазила из туђинских у наше руке. Ваља нешто оставити и потомцима у аманет.”

Дакле, Изетбеговић јуниор рачуна да бошњачка политика треба да се прићути још три и по године Трамповог мандата, а онда да настави по старом. Али, нису без шансе ни у међувремену. Осовина Берлин–Париз–Лондон ради у координацији с вашингтонском мочваром. Јесте да глобални тренд иде ка Истоку, али динамика мултиполаризације света зависи и од снаге отпора авангарди. Ове три водеће европске државе постале су продужена рука кланова Клинтон–Обама–Бајден из америчке дубоке државе, а Орбан, Фицо, Додик, Вучић су Трампови европски савезници, против глобалне неолибералне хегемоније.

Док Изетбеговићеви муслимани ушанчени чекају да олуја прође, Српској и Додику, напротив, није довољан повратак на стање пре Шмитове самовоље под окриљем ПИК-а и уз помоћ сарајевског правосуђа, него треба да настави усиљеним темпом (примена изборног закона, нови устав), уз отворену понуду: или изворни Дејтон или нови договор или мирни разлаз. Сличним психолошко-политичким профилом енергичног, одлучног, динамичног лидера, Додик одговара Трампу и овај је у њему препознао политичара који може да покрене смушену БиХ.

Заменик шефа Стејт департмента Ландау ономад му се, не именујући га, обратио: „САД су спремне да сарађују у БиХ на „реалним и прагматичним решењима”, „ако све три стране то желе”, „без наметања”, „равноправно”. Другим речима, САД немају намеру да се само извуку из босанског лонца, него хоће да наставе, али на новим основама. То је управо оно што је Додик у име Српске деценијама тражио, а Човић му се у име „Херцег-Босне” накнадно придружио. Бошњаци ће тешко моћи да одбију Трампове добре услуге. Али, своју јавност су толико наоштрили 30-годишњицом Сребренице, да годину уочи избора нико од њих неће смети ни да спомене дијалог са Србима, као ни допуштање Хрватима да изаберу свог члана Председништва БиХ, па ће тражити одлагање Додиковог „новог договора о БиХ”. А то опет подразумева да им се то ипак више допада него „повратак на изворни Дејтон”, који зову „лудачка кошуља за Бошњаке”. Но, пошто ће одлагање, а онда и отезање договора, ићи унедоглед, из Вашингтона ће поново доћи она Трампова екипа с ултиматумом: или „нови договор” у року од месец дана, или „мирни разлаз”, којим би Трамп у свом стилу, и уз Додикову асистенцију, пресекао босански Гордијев чвор. А онда ће у Бошњака у белају оживети снови о повратку „пустог турског”, кадли-тадли, и очувању босанског вилајета, каквог-таквог, што значи „повратак на изворни Дејтон”. Изгледа да је то и Трампова прва опција, јер има симболике у томе што је изабрао да Ландау баш у Дејтону обзнани нову америчку политику у БиХ. Демократама ће рећи: „Ви сте креатори Дејтонског споразума и ми га само спроводимо”, а Бошњацима: „Ви сте га већ 1995. потписали!” Најзад, Лавров је током три деценије понављао: „Руска Федерација поштује Дејтонски споразум.”

*Професор емеритус