Министри изнад закона

– Тадашњи министар унутрашњих послова Драган Јочић тражио је, у јесен 2005. године, од Управе за борбу против организованог криминала (УБПОК) да измени извештај о сазнањима до којих је дошла у истрази о јавној набавци десет половних моторних дизел возова из Шведске: да у Окружно тужилаштво оде папир из кога би се избацила констатација да су надлежни на железници, са његовим партијским колегом Миланком Шаранчићем на челу, прекршили закон, купујући шинобусе погађањем, без тендера, тврди, у разговору за „Политику” Јосип Богић, бивши начелник одељења за финансијски организовани криминал, које се, између осталог, бавило и расветљавањем афера „швеђанке” и „ВИП салон” у склопу обнове аеродромског терминала.

Богић је иначе на том месту био од оснивања УБПОК-а 2001. до маја 2006, када је, каже, „демонстративно, на сопствени захтев отишао у пензију не чекајући да га у мировину, као остале непослушне и непожељне пошаље министар”. Данас је на листи стручних консултаната Мисије ОЕБС-а у Србији, сарадник је Института за криминолошка истраживања, и признаје, а да нисмо ни стигли да га за то питамо, од пре месец-два, постао је члан једне партије – Српске напредне странке.

– Захтев да се извештај за железнице измени пренео ми је мој надређени, тадашњи начелник УБПОК-а. Одржао сам састанак са мојим оперативцима, и пошто су ми потврдили да је све тачно и да остају при написаном, непромењени извештај проследио сам Тужилаштву. Сматрао сам да полиција сва сазнања мора да достави тужилаштву и да је посао Тужилаштва да цени које предмете ће да процесуира, које провере ће да обави и кога ће да хапси. Уосталом, по Законику о кривичном поступку, из марта 2002. године, тужилац руководи преткривичним поступком (полицијским) односно даје налоге полиције, а не министар унутрашњих послова, образлаже Богић разлоге „непослушности”.

После та два извештаја, достављена у новембру и децембру 2005, захтева Тужилаштва за накнадним проверама није било. Бар колико Богић зна. Или тачније, није их било бар до 3. маја када је пензионисан.

Мешања министра у полицијску истрагу, односно посао оперативаца, по Богићу, није било само у случају Железница. Али је оно било сасвим директно.

– У време Јочићевог мандата, баш кад је, у случају „Сартида“, у координацији са Републичким и Окружним тужилаштвом, дошло на ред хапшење неких људи из бивше, али и актуелне власти, из владе је стигао налог да се тиме више не бавимо и да извештај одмах проследимо Тужилаштву. Био сам тада у иностранству и о томе ме је, по повратку, обавестио један сарадник, објашњава Богић.

Конкретна имена, ни Богић, који се није либио обраћања јавности и кад му то било забрањено, док је био у служби, још не жели да изговори.

– Рећи ћу кад Тужилаштво буде самостално и независно, а не продужена рука извршне власти. 

Међутим, мешању у истрагу, по Богићевом сведочењу, није био склон само Јочић, већ и његов претходник Душан Михајловић. У свом маниру и својим методама.

– Догађало се да нам је Михајловић, таман кад дођемо до одређеног нивоа сазнања, кад су на ред долазили одређени људи, предмет изузимао и додељивао некоме другом (рецимо, криминалистичкој полицији, као у случају станова додељених људима из режима Слободана Милошевића) или је формирао радну групу која је директно њему подносила извештај, уз забрану да са нама комуницира (као у случајевима Јањушевић – Колесар или Цанета Суботића, односно шверца цигарета), сећа се Богић.

Оно што је Михајловић почео, то је Јочић завршио, па тако, УБПОК, тврди, заправо више и не постоји.

– Прво је Михајловић, у јануару 2004 , кроз нову систематизацију, у последњим месецима свог мандата, из одељења за сузбијање финансијског организованог криминала избацио одсеке за борбу против корупције, кријумчарење робе, односно шверц и одсек за пореске утаје. Шта то значи довољно говори чињеница да се пореским утајама бави пореска полиција која не може ни да легитимише, ни да хапси, ни да обавља претресања. Кад је дошао Јочић наставили смо да, уз његову сагласност, радимо на започетим пословима, као што је афера „Аеродром”, али је његова систематизација из 2005, УБПОК, од Управе, посебне организационе јединице у саставу МУП-а, претворила у службу у оквиру Управе криминалистичке полиције, објашњава Богић.

Ако је по Богићу нису се министри и извршна власт мешали у истраге, само ометајући или обустављајући истраге, већ и иницирајући их и инсистирајући да се убрза, кад су желели да се обрачунају са бившим гарнитурама или својим, партијским неистомишљеницима.

Афера „Панцир“ (специјална набавка завојску која је изузета из Закона о јавним набавкама) много брже би се расветљавала и ишла ка другачијем исходу да су се политичари мало стрпели, да из кабинета тадашњег премијера Војислава Коштунице није тражено да се Миле Драгић и остали актери хапсе. Тако је Драгић ухапшен у фази припремања кривичног дела, док још није наступила последица. Уместо да се сачека да се исплати бар прва транша договореног новца, као очигледан доказ давања и примања мита, објашњава Богић.

Мада у јавности јаче одзвони тврдња да је било притисака на полицију и мешања у њену истрагу, сем законских мањкавости, резултате борбе за законитост, односно против корупције у јавним набавкама, умногоме су умањили и директни и индиректни притисци или најблаже речено ометање рада Управе за јавне набавке и Комисије за заштиту права. Иако надлежни у овим институцијама, окупирани редовним послом и настојањима да се успостави ваљан систем јавних набавки, о томе много и не говоре, довољно је подсетити само на оставку Александра Лукића, првог председника Комисије за заштиту права понуђача, због отвореног и јавног притиска министра Велимира Илића и министровог одбијања да спроведе одлуку о делимичном поништавању тендерске процедуре за избор извођача радова на аеродромском терминалу, претњи да ће све посмењивати, довести своје људе а на крају и укинути јавне набавке.

Оно што је Илић претио, лоби унутар владе против јавних набавки пробао је да спроведе у пракси: прво кроз конкурс за новог директора Управе за јавне набавке, мимо знања тадашњег министра финансија Мирка Цветковића, а потом и кроз законске одредбе којим би се Управа и Комисије и укинуле, тумачењима тадашњег републичког секретара за законодавство Зорана Балиновца да те послове треба да ради и Министарство, а не посебне и независне институције.

СУТРА: Сви гледају у ревизора