Житељи Бусија зову се – Крајишници

Из Книна је изашао са векном хлеба и флашом воде у кеси. И малим завежљајем у који су стали само сећање и носталгија. Успомене су и дан-данас једино што га веже за Хрватску. Kако седамдесетседмогодишњи Јован Вученовић, који већ 28 година живи у Бусијама, каже, тамо нема шта да га дочека. Овде у Бусијама сада је цео његов живот. Али не само његов. У овом насељу које је никло на њивама између Батајнице и Угриноваца живи највећи број оних које је пре три деценија „Олуја” заувек одувала са вековних огњишта. Пре него што је почео да зида свој кров над главом, сељакао се Јован од Руме, преко Инђије, Бановаца, Новог Београда, Батајнице... и једва са својом шесточланом породицом састављао крај са крајем. Када је остао без могућности да плаћа подстанарски смештај, уселио се у тек започету кућу у Бусијама и то оне 1999. године, када је кренуло бомбардовање НАТО-а.

– Када смо ушли у кућу, била је озидана само трећина. Нисмо имали ни прозоре, ни врата. Уместо њих стављао сам најлоне, картоне, даске... Тада нас је било врло мало у Бусијама. Улице су биле трасиране, али је пут био земљани. Блата колико хоћеш кад киша пада, а када не пада – „поједе” те прашина. Људи су на посао одлазили у чизмама. Остављали би их у неком жбуњу и преобували се како би бар чисти могли стићи до радног места. Није било воде, канализације, превоза, школе, вртића, струје... Када је струја напокон стигла, дошла је до једне улице, а онда би се нас десет закачило за тај кабл – каже Вученовић.

На месту где су никле Бусије била је, каже, државна земља чији је корисник била Пољопривредна задруга „Напредак” из Пазове. То предузеће више не постоји, али ипак људи који живе у Бусијама не могу да добију власништво над земљом, да своје плацеве укњиже, куће оставе у наслеђе или пак да их продају. Како каже Јован, домови су им између неба и земље. И даље немају канализацију, нити гас, а ни игралиште где би ентузијасти ФК Бусија, који постоји 22 године, играли утакмице.

Неке ствари су се ипак промениле. Пре неколико година добили су основну школу и то за ђаке од првог до осмог разреда.

– Сваки разред има по два одељења, а у одељењу по тридесетак ђака. Хвала Богу, овде се сваке године рађа деце за један и по разред. У оквиру школе је једна учионица где ради вртић, а имамо и обданиште у једној приватној кући. Имамо и амбуланту у парохијском дому. То нам је издејствовао велики доброчинитељ прота Милорад Нишкић. Он нам је сазидао цркву и парохијски дом. Имамо и КУД „Ћирило и Методије”, као и карате клуб. Већ имамо каратисте који су наступали за омладинску репрезентацију Србије на Балканском првенству – истиче он.

Пре скоро три деценије Бусије су биле „пусто острво” са једним приступним путем, а сада се до њих стиже из три правца. Шири се и мала привреда, јер су власници околних приватних плацева продавали своја имања, па има доста предузећа, стоваришта, хала.

– Тренутно у насељу имамо оно што нам је потребно за свакодневни живот. Неколико маркета, две месаре, две апотеке, нешто занатских радњи – фризере, механичаре, лимаре, столаре... Али ако треба нешто озбиљније да завршимо, морамо до Земуна или Београда, јер немамо ни месну заједницу. Она је у Угриновцима – каже он и наглашава да се ово насеље шири и да је добро што сада имају и превоз од Бусија до Батајнице. Линија 702 иде на 25 минута ка Батајници, а одатле се мештани даље пребацују ка Земуну и граду.

На питање да ли понекад оде до Книна каже:

– Ишао сам до пре пар година. Али од када су они почели да нас „часте” боравком у „затворском хотелу” у Шибенику због изговорене речи, због мајице са српском тробојком или три подигнута прста, више не идем. Јер егзодус који је почео 1995. године није завршен – наглашава он и истиче да тамо не само да се Срби могу избројати на прсте већ је мање и Хрвата.

– Од 13.000 душа колико је некада живело у Книну сада нема ни 8.000 становника – напомиње Вученовић.

У Книну се број житеља смањује, али зато у Бусијама – расте. Сада у овом београдском насељу живи између 5.500 и 6.000 људи. Центар њиховог сабирања је храм. Зидан је од 2004. до 2006. године, а велики допринос дао је некадашњи прота Нишкић, али и народ који је упоредо са својим кућама зидао и божји дом. Питамо јереја Драгана Зорицу, садашњег старешину Цркве Ћирила и Методија, како је граматички правилно звати житеље Бусија. А он као из топа одговори: „Крајишник!”

– Ово је највеће избегличко насеље људи из Крајине и Босанске Крајине. Наш храм пун је верника, скоро сви људи овде окренути су цркви, а највећи број малишана похађа веронауку. У оквиру цркве имамо и парохијски дом, а део смо определили за школу, за истурено одељење. У школу иде око 300 ученика, а црквено дворише је и место где се они окупљају у време школе, али и после ње. Имамо и хор од 50 дечака и девојчица. Надамо се сви у насељу да ће наша школа постати самостална, јер по броју ђака она то и заслужује. Осим тога, у општини Земун од свих насеља овде се у процентима рађа највише деце. На другом спрату парохијског дома је и амбуланта. Доктор и медицинско особље овде раде пет дана у седмици – каже свештеник, који је такође прошао избегличку голготу.

У овом насељу пулсира живот, али неминовно овде многи дочекају и крај.

– Због тога се житељи залажу да Бусије добију и своје гробље да се не сахрањују по београдским почивалиштима, већ да и у смрти буду сабрани на једном месту – истиче Драган Зорица.

Планови

У Бусијама је општина Земун асфалтирала већину улица, а делимично је решено и питање школе. Како каже Гаврило Ковачевић, председник општине Земун, сада је у овом насељу отворено истурено одељење ОШ „Бранко Радичевић” из Батајнице.

– Циљ нам је да омогућимо да у Бусијама имамо школу која ће бити самостална. У плану је да се гради амбуланта, обданиште, спортски и културни центар, дечји парк. Ковачевић наглашава да је општина Земун већ уредила једно дечје игралиште, а у плану је сређивање још једног у оквиру порте, као и да су успели да легализују водовод.