Žitelji Busija zovu se – Krajišnici

Iz Knina je izašao sa veknom hleba i flašom vode u kesi. I malim zavežljajem u koji su stali samo sećanje i nostalgija. Uspomene su i dan-danas jedino što ga veže za Hrvatsku. Kako sedamdesetsedmogodišnji Jovan Vučenović, koji već 28 godina živi u Busijama, kaže, tamo nema šta da ga dočeka. Ovde u Busijama sada je ceo njegov život. Ali ne samo njegov. U ovom naselju koje je niklo na njivama između Batajnice i Ugrinovaca živi najveći broj onih koje je pre tri decenija „Oluja” zauvek oduvala sa vekovnih ognjišta. Pre nego što je počeo da zida svoj krov nad glavom, seljakao se Jovan od Rume, preko Inđije, Banovaca, Novog Beograda, Batajnice... i jedva sa svojom šestočlanom porodicom sastavljao kraj sa krajem. Kada je ostao bez mogućnosti da plaća podstanarski smeštaj, uselio se u tek započetu kuću u Busijama i to one 1999. godine, kada je krenulo bombardovanje NATO-a.

– Kada smo ušli u kuću, bila je ozidana samo trećina. Nismo imali ni prozore, ni vrata. Umesto njih stavljao sam najlone, kartone, daske... Tada nas je bilo vrlo malo u Busijama. Ulice su bile trasirane, ali je put bio zemljani. Blata koliko hoćeš kad kiša pada, a kada ne pada – „pojede” te prašina. Ljudi su na posao odlazili u čizmama. Ostavljali bi ih u nekom žbunju i preobuvali se kako bi bar čisti mogli stići do radnog mesta. Nije bilo vode, kanalizacije, prevoza, škole, vrtića, struje... Kada je struja napokon stigla, došla je do jedne ulice, a onda bi se nas deset zakačilo za taj kabl – kaže Vučenović.

Na mestu gde su nikle Busije bila je, kaže, državna zemlja čiji je korisnik bila Poljoprivredna zadruga „Napredak” iz Pazove. To preduzeće više ne postoji, ali ipak ljudi koji žive u Busijama ne mogu da dobiju vlasništvo nad zemljom, da svoje placeve uknjiže, kuće ostave u nasleđe ili pak da ih prodaju. Kako kaže Jovan, domovi su im između neba i zemlje. I dalje nemaju kanalizaciju, niti gas, a ni igralište gde bi entuzijasti FK Busija, koji postoji 22 godine, igrali utakmice.

Neke stvari su se ipak promenile. Pre nekoliko godina dobili su osnovnu školu i to za đake od prvog do osmog razreda.

– Svaki razred ima po dva odeljenja, a u odeljenju po tridesetak đaka. Hvala Bogu, ovde se svake godine rađa dece za jedan i po razred. U okviru škole je jedna učionica gde radi vrtić, a imamo i obdanište u jednoj privatnoj kući. Imamo i ambulantu u parohijskom domu. To nam je izdejstvovao veliki dobročinitelj prota Milorad Niškić. On nam je sazidao crkvu i parohijski dom. Imamo i KUD „Ćirilo i Metodije”, kao i karate klub. Već imamo karatiste koji su nastupali za omladinsku reprezentaciju Srbije na Balkanskom prvenstvu – ističe on.

Pre skoro tri decenije Busije su bile „pusto ostrvo” sa jednim pristupnim putem, a sada se do njih stiže iz tri pravca. Širi se i mala privreda, jer su vlasnici okolnih privatnih placeva prodavali svoja imanja, pa ima dosta preduzeća, stovarišta, hala.

– Trenutno u naselju imamo ono što nam je potrebno za svakodnevni život. Nekoliko marketa, dve mesare, dve apoteke, nešto zanatskih radnji – frizere, mehaničare, limare, stolare... Ali ako treba nešto ozbiljnije da završimo, moramo do Zemuna ili Beograda, jer nemamo ni mesnu zajednicu. Ona je u Ugrinovcima – kaže on i naglašava da se ovo naselje širi i da je dobro što sada imaju i prevoz od Busija do Batajnice. Linija 702 ide na 25 minuta ka Batajnici, a odatle se meštani dalje prebacuju ka Zemunu i gradu.

Na pitanje da li ponekad ode do Knina kaže:

– Išao sam do pre par godina. Ali od kada su oni počeli da nas „časte” boravkom u „zatvorskom hotelu” u Šibeniku zbog izgovorene reči, zbog majice sa srpskom trobojkom ili tri podignuta prsta, više ne idem. Jer egzodus koji je počeo 1995. godine nije završen – naglašava on i ističe da tamo ne samo da se Srbi mogu izbrojati na prste već je manje i Hrvata.

– Od 13.000 duša koliko je nekada živelo u Kninu sada nema ni 8.000 stanovnika – napominje Vučenović.

U Kninu se broj žitelja smanjuje, ali zato u Busijama – raste. Sada u ovom beogradskom naselju živi između 5.500 i 6.000 ljudi. Centar njihovog sabiranja je hram. Zidan je od 2004. do 2006. godine, a veliki doprinos dao je nekadašnji prota Niškić, ali i narod koji je uporedo sa svojim kućama zidao i božji dom. Pitamo jereja Dragana Zoricu, sadašnjeg starešinu Crkve Ćirila i Metodija, kako je gramatički pravilno zvati žitelje Busija. A on kao iz topa odgovori: „Krajišnik!”

– Ovo je najveće izbegličko naselje ljudi iz Krajine i Bosanske Krajine. Naš hram pun je vernika, skoro svi ljudi ovde okrenuti su crkvi, a najveći broj mališana pohađa veronauku. U okviru crkve imamo i parohijski dom, a deo smo opredelili za školu, za istureno odeljenje. U školu ide oko 300 učenika, a crkveno dvoriše je i mesto gde se oni okupljaju u vreme škole, ali i posle nje. Imamo i hor od 50 dečaka i devojčica. Nadamo se svi u naselju da će naša škola postati samostalna, jer po broju đaka ona to i zaslužuje. Osim toga, u opštini Zemun od svih naselja ovde se u procentima rađa najviše dece. Na drugom spratu parohijskog doma je i ambulanta. Doktor i medicinsko osoblje ovde rade pet dana u sedmici – kaže sveštenik, koji je takođe prošao izbegličku golgotu.

U ovom naselju pulsira život, ali neminovno ovde mnogi dočekaju i kraj.

– Zbog toga se žitelji zalažu da Busije dobiju i svoje groblje da se ne sahranjuju po beogradskim počivalištima, već da i u smrti budu sabrani na jednom mestu – ističe Dragan Zorica.

Planovi

U Busijama je opština Zemun asfaltirala većinu ulica, a delimično je rešeno i pitanje škole. Kako kaže Gavrilo Kovačević, predsednik opštine Zemun, sada je u ovom naselju otvoreno istureno odeljenje OŠ „Branko Radičević” iz Batajnice.

– Cilj nam je da omogućimo da u Busijama imamo školu koja će biti samostalna. U planu je da se gradi ambulanta, obdanište, sportski i kulturni centar, dečji park. Kovačević naglašava da je opština Zemun već uredila jedno dečje igralište, a u planu je sređivanje još jednog u okviru porte, kao i da su uspeli da legalizuju vodovod.