Удари авијације сејали су смрт и панику

На дан почетка операције, 4. августа 1995. године, територија и становништво Републике Српске Крајине били су под заштитом војних снага УН. На састанку са високим војним дужносницима, 17. и 31. јула на Брионима, на којем је анализиран План операције „Олуја 95” Фрањо Туђман је известио генерале да за извођење операције има подршку Немачке, НАТО-а и САД – под условом да се све оконча за три-четири, максимално седам дана. Уједно је упозорио да постоји могућност уласка СР Југославије у рат и могућност реакције Русије ако се операција одужи; да изговор за операцију више није деблокада Бихаћа, јер су босански Срби, да би избили Хрватској аргумент за операцију, извршили деблокаду; да Милошевић вероватно неће директно војно интервенисати ако се све оконча брзо, али да се ипак припреми план евакуације становништва из Осијека, Винковаца и Славонског Брода у Загреб; да са територије БиХ садејствују снаге Армије БиХ и ХВО; да је прихватање преговора са Србима у Женеви само маска за операцију. Потом је председник Туђман издао заповест да се Србима „нанесу такви ударци да практично нестану, да оно што нећемо одмах захватити мора капитулирати у неколико дана”, као и да се „српске снаге не окружују па ликвидирају, јер би их то приморало на даљу борбу, већ да им се оставе два излаза којима ће напустити Хрватску. На крају је додао: „Важно је да им ти цивили пођу, па ће онда и војска, и када колоне пођу, то дјелује психолошки једни на друге” и „као што су се исељавали из Грахова и Гламоча кад су се наши присиљавали, тако се већ дијелом исељавају и из Книна”. Једно од наређења било је и да се емитују лажне вести да су примећене колоне српских цивила које напуштају Хрватску тим правцима који су остављени, али да им Хрватска гарантује сва права и позива да остану на огњиштима, као и да се растурају леци са истом садржином. Како је објаснио уз циничан осмех, „тобож им јемчимо сва права, а заправо им показујемо пут куда да одлазе”. Такође, наложио је да се изради летак са потписом генерала Мркшића, којим он наводно наређује да се „целокупно цивилно становништво повуче из рејона борбених дејстава смером Бенковац–Жегар–Срб” и да се ради оправдања операције у међународној јавности 3. августа симулира дејство српских снага према Масленици, Госпићу или Дубровнику, како би хрватска страна могла да их оптужи за „диверзантски напад”. Део плана био је и да се снаге УН блокирају у касарнама и тако не дозволи њихова интервенција.

У 18.40 3. августа Хрватска војска је гранатирала Дубровник, Жупу дубровачку, аеродром у Ћилипима и Орашац. Погинуло је троје, а исто толико људи рањено, чиме је створено лажно оправдање за операцију. Наредног дана, од 4.55 до 5.26, све команде Зборних подручја су известиле да су отпочеле борбена дејства по плану, а у 5.50 Хрватско ратно зракопловство да су из Пуле полетела четири, а са Плеса два авиона за дејства по центрима везе на Ћелавцу и Магарчевцу. Артиљерија је отпочела дејства по војним, али масовно и цивилним објектима са тежиштем на градском језгру Книна, Дрниша, Бенковца, Глине, Војнића, Петриње. Услед тога цивилно становништво је панично напуштало домове и удаљавало се управо горе поменутим комуникацијама које су остављене проходне. То су подстакли и лажни леци и вести о већ створеним колонама у смеру БиХ. Са Брача су дејствовала средства електронског извиђања и беспилотне летелице америчке војске. Укупно је ангажовано 189.539 војника, официра и подофицира и 14.500 припадника МУП-а, без снага ХВО и Армије БиХ.

Српске снаге су по формацији бројале око 37.500 бораца, али због израженог самовољног напуштања јединица, реално их је било значајно мање. Тако су већ првог дана око 17 часова створене колоне цивила које су кренуле према прелазима у БиХ. Другог дана, у 9.31, Седма и Четврта гардијска бригада ХВ ушле су у Книн, а колоне српских цивила су се споро кретале целом ширином пута, возилима, тракторима, запрегама, пешке и гонећи стоку, без воде, хране, лекова. Са споредних путева су збегови чекали по неколико сати да се укључе у закрчену комуникацију. Циљ је био да се домогну безбедне територије на граници БиХ и збрину до окончања борбених дејстава. Колоне су тада дуге преко 100 километара, а кретале су се брзином дупло споријом од кретања пешака. На састанку код Фрање Туђмана 7. августа у 10 часова решавана је ситуација са око 50.000 српских цивила, блокираних на комуникацији Глина–Двор на Уни. У извештају Обавештајне управе ХВ је наведено: „Не постоји организирана обрана непријатеља, осим у планинском дијелу ширег подручја Срба, а реалне могућности организирања обране су умањене због великог притиска избеглог цивилног пучанства које се креће прометницама које воде према граници с БиХ.” И даље: „Готово све прометнице су закрчене избјеглицама те је због тога онемогућено кретање истима, чак и за најнужније потребе, а гледе истог, најкритичније стање је на прометници Босански Нови – Приједор.” Кретање колона је праћено извиђачким авионима и беспилотним летелицама 280. вода беспилотних летелица. Трећег дана предњи крај колона је већ стизао у Бањалуку. Преласком на територију БиХ цивили су се сматрали спасеним. Дана 6. августа Српска војска Крајине потпуно је разбијена у Лици и Далмацији, а јединице ХВ су избиле у рејон државне границе са БиХ. Председник Владе Хрватске са представником УН Јасуши Акашијем потписао је споразум којим се гарантује да рејони кретања цивила неће бити објект дејства Хрватске војске. Дана 7. августа у 02.45 у Ратни дневник Главног стожера ХВ, под редним бројем 288, уписано је: „Часник из УН за везу јавља те преноси поруку заповједника сектора Сјевер: Постројбе ХВ гранатирају колону између Глине и Топуског. Има пуно мртвих и рањених цивила. Два припадника Међународног црвеног крста ХВ држи као таоце. Паљба још траје.” Један Миг 21 Хрватске војске у селу Драготина отворио је ватру на санитетско возило и убио четири цивила хрватске националности. Командант 21. Банијског корпуса генерал Чедомир Булат у Топуском је предао средства ратне технике, а у 18 часова министар обране Гојко Шушак објавио је Одлуку о престанку операције „Олуја”.

За то време, Војна полиција Републике Српске претресала је цивилна возила на уласку у БиХ и одузимала пронађено ватрено оружје и војна возила.

Према документу „ХРЗ и ПЗО у операцији Хрватске војске ’Олуја’”, 7. августа у 12.10 извршено је ватрено дејство по оклопно-механизираној колони у рејону Меденог поља авионом Миг 21 који је полетео са сплитског аеродрома. Са две ракете С-24 уништен је један тенк и успорена колона, а дејство је извршено „по захтеву”.

Осмог августа, у 17.50, „по позиву” је извршено ватрено дејство по оклопно-механизираној колони у рејону Сводне, употребом два авиона Миг 21 који су полетели са аеродрома Плесо. Успорено је напредовање колоне и уништено више војних моторних возила дејством две ракете С-24 и 64 невођена ракетна зрна калибра 57 мм. Међутим, према видео-снимцима лица места након дејства, записницима о увиђајима и уписима у Оперативне дневнике ХВ, дејства су извршена по колонама моторних возила, а на месту извршених дејстава нису затечени уништени тенкови ни друга средства ратне технике, нити је у време дејстава авијације у означеним рејонима у колонама цивила било средстава ратне технике.

Дејство у Меденом, односно Бравском пољу и Сводни не може представљати дејство уз „црту додира”, како је наведено у борбеним документима Хрватске војске. Линија фронта је била далеко, односно та линија више није ни постојала, јер су борбена дејства престала. Дејства су извршена у дубини територије друге државе, БиХ (Бравско поље 64,4 км, Сводна 18,5 км путним правцем од границе), где није било Хрватске војске. Ракета С-24, коришћена у нападу, представља убојно средство за дејство искључиво по живој сили, неутврђеним објектима и борбеним средствима заштићеним оклопом дебљине до 25 мм. Није намењена и неефикасна је при дејству по оклопним јединицама (50, 80, 120 и 200 мм дебљина оклопа тенка). У колонама су се налазили и људи који су на себи имали делове војне униформе али не и наоружање које су одложили најкасније на уласку у БиХ. Та лица, након одлагања оружја, уживала су заштиту Женевских конвенција и нису била легитимни војни објект дејства, независно од тога што колона возила и људи није смела бити објект дејства чак и да се у њој налазило наоружаних војника и средстава ратне технике. Да је циљ био да се успори колона, како је наведено у борбеним извештајима, дејствовало би се у чело колоне, чиме би се закрчила комуникација и цела колона би стајала. Циљ је био пресећи колону, унети панику, поготово у другом делу који мора да стане док се не рашчисти комуникација, да би након тога покушала у што краћем времену да се што више удаљи од места дејства, верујући да, што даље одмакну, више неће бити изложени нападу из ваздуха.

У Оперативном дневнику Зборног подручја Сплит, дана 7. августа у 14.20, уписано је: „Наш Миг ракетирао је колону возила између Дрвара и Б. Петровца. Извјешћено да је било веома учинковито.” Дакле, ракетирао је колону возила, а не војну колону нити оклопно-механизовану, како је уписано у борбеним извештајима. Пилот се при уочавању колоне и током маневра за напад уверио да је колона неуобичајено дуга; да унутар ње не постоји формирана организована колона тенкова; да највећи део колоне, скоро у потпуности, сачињавају путничка и транспортна моторна возила; да унутар колоне не постоје слободни међупростори; да би дејство по било ком објекту унутар колоне ракетама С-24 (свака 4.000 парчади при удару, 300–400 м радијус распрскавајућег дејства) за последицу имало огромне цивилне жртве. Све те чињенице пилот је занемарио и свесно дејствовао по колони цивила.

Ово дејство је планирано још у припреми операције „Олуја”. На тај закључак наводи чињеница да је и на другом правцу који је остављен за извлачење такође извршено ватрено дејство по колони избеглица на територији БиХ, у Сводни, а да је у извештаје ради прикривања ратног злочина уписано дејство по оклопно-механизираној колони. Идентичан образац дејства по обе колоне и иста матрица подношења извештаја. Случајност? Пре би се рекло план и његово извршење. Наређени напади борбеним авионима на цивиле који не учествују у непријатељствима за последицу су имали и панично бежање хиљаде цивила према Републици Србији, уз стварање и учвршћивање њихове одлуке да се не враћају на територију на којој су до тада живели, што је довело и до промене етничког састава Републике Хрватске. Био је то последњи чин етничког чишћења.

*Адвокат, опуномоћник оштећених

у поступку против окривљених

за злочин на Петровачкој цести