Био једном један народ и више га нема

Први зраци сунца још се нису помаљали над Динаром када су преко Ведрог Поља ракете полетеле према центру Книна. Ту се налазила кућа са чије терасе се пружао поглед на древну планину, врхова још белих од снега, тог врелог лета 1995. године.

Мајка ме је, у полусну, на рукама изнела из кревета, спустила низ степенице и трчећим кораком пренела преко пута који је био главна книнска улица. Небом тамно плаве боје летеле су ракете које сам гледао из наручја, не сасвим свестан шта се дешава. Заспао сам или једноставно потиснуо из сећања све оно, о чему ћу чудном игром судбине или Божјим промислом, тридесет година касније писати, питајући се хоћу ли кроз сећања из детињства, у неколико хиљада слова, успети да опишем библијски егзодус једног народа.

Двадесетак комшија седело је у подруму код чика Стеве и тета Анђе слушајући звук за који је мајка пре нашег доласка мислила да је грмљавина. Повремено би звук престао и наступала је тишина прожета цвркутом птица, повременим изласком напоље и причама старијих који су у затишју видели нешто страшније и злослутније од ракетирања. Није то био подрум за заштиту од ратних дејстава већ пространа домаћинска остава која је мирисала на вино - једину благодат коју је шкрта далматинска земља том убогом народу дала. Сада је била испуњена дечјом грајом, импровизованим лежајевима и транзистором преко кога се слушао Радио Книн.

Мајка је током затишја трчала до куће прекопута. Сваки пут ризикујући да би донела нешто што сада звучи тако тривијално, а тада ми је причињавало неизмерну радост - крем и хлеб, одећу и играчке.

Поподне смо већ сви излазили напоље не би ли видели или чули шта се дешава. И даље памтим речи чика Стеве који је пророчки више пута понављао: Био једном један народ и више га нема.

Радио Книн је преносио информације о нападу и људи су чекали да неко јави шта им је чинити. Запамтио сам то сокоћало по гласу свог ујака Горана који би често читао вести о ситуацији на ратишту, броју тенкова које има Војска РСК и како изгледа Оклопни воз - војно чудо за одбрану Крајине на које сам се, њему захваљујући, укрцао једном приликом са перона чувене железничке станице у Книну. Како је то изгледало и звучало моћно за седмогодишњег дечака.

Ни они старији нису били ништа мање наивни јер чекали су ноћ да би цео свој живот спаковали у једну торбу и кренули негде путем нетрага. За то време ,,главоње” су већ биле у Београду са својим породицама.

Ноћ је будила страх. Генерације које су памтиле ,,онај рат” још су биле живе и преносили су своје приче због којих нико није хтео да чека хрватску војску. Падао је мрак, а ракетирање је утихнуло. ,,Можда су усташе већ кренуле. Можда долазе. Могу се пришуњати. Можда ће нас све поклати…”

Људи са којима смо провели спарни августовски дан код чика Стеве већ су почели да се разилазе кућама, на брзину пакују и крећу ко је са чим могао - аутомобилом, трактором, мотокултиватором, једни са другима. У даљини се видела магистрала, на којој се споро кретала колона возила са укљученим фаровима. Ми нисмо имали са ким да одемо. Није било горива. Нисмо имали аутомобил. И није било никога да нас повезе. Једино уточиште за оне који нису имали како да оду била је касарна Унпрофора у центру Книна, где би се долазак туђина можда могао преживети.

Нисмо знали ни шта је са родбином, пријатељима, није било телефона, а ни везе нису радиле.

Отац је нашао канистер нафте која је у то време значила спас. Насумично заустављени муж и жена са двоје деце примили су нас у црвеног ,,стојадина” којим смо кренули негде, у непознато. Људи су причали да идемо само привремено, да ће ситуација да се промени, да ће доћи појачање, одбрана, али коњица никада није стигла.

После ноћи проведене у путу, на једном трактору видели смо бабу, отишла је са својим комшијама из личког села. Нисмо знали шта је са дедом, повлачио се негде са војском. Срели смо га неколико дана касније. Нама је то био други збег после одласка из Ријеке - опет неким Божјим промислом - мог родног града, где памтим стан, море, прве гирице у кафани испод моста на које ме је одвео и нажалост прву мржњу појединих комшија чија су деца већ ,,знала" да смо Срби и четници.

Из Ријеке, деда и баба се враћају у Лику, али ни ту не налазе мир.

Очеви родитељи су кренули са својим комшијама из села, а деда, увек својеглав, није издржао пут у непознато. Револтирано је сишао са трактора, ставио капу и кренуо назад својој кући у село. Све док није онемоћао уз тешку муку живео је сам као пустињак годинама, срећући повремено свакакве бандите и пљачкаше.

Неки су се враћали кућама. Нису знали шта им је са породицама. Кум Душан је често причао како се са ратишта вратио на село. Затекао је одвезане коње, распуштене овце и празну кућу. Затекао је и туђу војску која је већ заузела главна места и путеве, па је захваљујући срећи и сналажљивости кроз шуме нашао излаз из обруча.

Нашли смо се са очевом фамилијом у Бањалуци, где смо провели неко време код рођака, све надајући се повратку. Неколико дана касније, свесни да је све што смо имали неко већ отео, заузео или запалио, одлучили смо да кренемо у Србију.

Превозно средство поново нам је била ,,застава” овог пута плава ,,128" течина - и са не мање путника него по одласку из Книна.

Врућина је била несносна док смо се возили према Рачи, а колона из Крајине, ни данима касније, није се разилазила. Сви су ишли према Србији.
Кроз Семберију су нам добри људи износили воду, храну, сокове и шта год би могли да дају. Сећам се хлеба и џема. Сећам се стајалишта на коме су старији избројали нешто новца да бисмо купили крофну. Сећам се чекања на Рачи.

Улазимо у Србију, пуни наде и очекивања. ,,Србија је мајка. Ту смо на сигурном. Ту смо са бар са својима…”

На другој страни се чује: ,,Ево их избеглице…”

,,Имате ли код кога да се пријавите? Не можете у Београд без тога, али можете на Косово”, звучала је галантна понуда.

Имали смо очеву тетку у месту где смо, после још неколико селидби од Суботице до Београда и још једног рата, почели испочетка. Кућа је скоро идентична, грађена по очевој жељи. Недовршена наравно. Има и терасу, само не гледа на снежне врхове Динаре већ равна поља Срема. Овде смо бар са својима…