Потрошени потрошач

Можда и тема није нека али ја не живим ни на дрвету ни у бурету већ у свакидашњој свакидашњици.

Да кренемо.

У додиру са нечим што не могу да разумем, да нађем неки други смисао сем у облику који ми је понуђен, моја реакција је органска, бурна. Испољава се у облику у којем не бих да се видим. Али то је јаче од мене. На жалост.

Једна од тих ствари је чекање у дугим редовима где треба оставити свој новац. У хипермаркету сам. Негде. Модерне цркве утешитељице људи – потрошача. Колективна лечилишта утученог народа који само тамо има осећај оправданости и важности свог постојања, док у колица трпа све што му допадне под руку. Ждрање у огромним количинама, карактер седативне терапије, смирити незадовољство храном, и за то платити неком кога није брига. Трошим значи постојим, види ме док новац бројим. Човек једнако новчаник. Лажна важност.

Од пет каса обично раде само две. Дирекција им изгледа не даје да запосле више људи. Гледам лица око себе. Згужвани бригама мирно чекају. И нико се не пита зашто тако мора да буде. Уче нас покорности од малих ногу, стално и на сваком месту. Касе и шалтери од нас праве људе. У главама чудне навике од правог живота су нас одвикле. Све што ту видим осликава се и на друге важне ствари у нашем друштву. А такво друштво од мене прави уљеза, уштву. Теку такве ствари кроз моју главу док чекам у реду у свом нереду.

Око нас опслуживачи шеткају незаинтересовано, као нешто важно раде. Време пролази а ја се не мичем са мртве тачке. Још су измислили разне награде за оне који потроше више од предвиђеног. Уваљују им ствари које више не могу ником да продају. Народ је срећан, неко мисли на њега. Време губи сваки значај, потроших дан на најобичније ствари које се подразумевају.

Немајући куд, спуштам корпу у средину реда који се споро смањује а све више нараста. Одлазим до деликатеса и питам неког радника где му је пословођа и да ли сме да га зове? Минути споро пролазе. Долази неки човек да прими паљбу мог незадовољства.

Накострешен, питам га да ли види ове редове и где су му остали радници, да се нису прејели на паузи? Он ми ’ладно каже да нема довољно радника. Какав спремљени одговор! Одбрусим му да он оде на касу и помогне. Не сачекавши одговор збуњеног руководиоца, окрећем се и враћам на своје место у реду. Видим тишина у људима показује да их не занима ова ситуација, али приметих једну жену која ми тајним знаком – осмехом одобрава. Зар потрошач није увек у праву?

Некако доживех да дођем на ред. Погледам касира. Он ћутке обавља свој посао. Дајем му паре за своје две-три стварчице. Гледам да одем што пре из ове глупе ситуације. Максимално дрндање за минималну услугу. Не добијам ни довиђења, дођите нам опет. Излазим. Још увек је дан. Пун описаног догађаја и упаљених емоција журим кући да се изјадам и вероватно сморим своју жену учесталом јадиковком. Спазих испред једне куће три посечена стабла како леже као три сломљене руке, које су небо молиле да пошаље кишу жедној земљи. У ком су фазону људи? Вероватно им је досадило да скупљају опало лишће. Нека засаде четинаре бар. И онда ми у тренутку паде на памет да на изласку из маркета нисам угледао књигу утисака која је ту стајала у почетку. Ко зна шта им све пишу овакви као ја?

Потрошачи свих продавница уједините се.