Прав­да за Ср­бе, Но­бел за Трам­па

Још по­чет­ком тра­ја­ња, а на­ро­чи­то на­кон успе­шног окон­ча­ња кам­па­ње ор­га­ни­зо­ва­не у по­крет „Ср­би за Трам­па”, на из­бо­ри­ма за 47. пред­сед­ни­ка Сје­ди­ње­них Аме­рич­ких Др­жа­ва већ је по­ста­ло пла­не­тар­но по­зна­то да су се упра­во Ср­би као нај­ста­ри­ји и нај­број­ни­ји ме­ђу сло­вен­ским на­ро­ди­ма у ју­го­и­сточ­ној Евро­пи, ге­о­граф­ски ре­че­но нај­ве­ћег по­лу­о­стр­ва азиј­ског кон­ти­нен­та, са та­ко­зва­ног за­пад­ног Бал­ка­на, свим сво­јим ко­лек­тив­ним би­ћем, опре­де­ли­ли за Трам­па и ње­го­ву док­три­ну: ства­ра­ње бо­љег, мул­ти­по­лар­ног и пра­вед­ни­јег свет­ског по­рет­ка, ко­ји од по­чет­ка не са­мо про­мо­ви­ше, већ и оства­ру­је, по­сле че­га при­род­но сле­ди и нај­ви­ше ме­ђу­на­род­но при­зна­ње – Но­бе­ло­ва на­гра­да за мир.

Ни­шта нео­бич­но, јер Ср­би су од пам­ти­ве­ка сло­бо­дар­ски, ни­кад осва­јач­ки на­род, увек на пра­вој стра­ни исто­ри­је, ко­ји од дру­ге по­ло­ви­не пр­вог ми­ле­ни­ју­ма но­ве ере има сво­ју др­жа­ву, кне­же­ви­ну (850. го­ди­не), што са­мо по се­би го­во­ри да смо древ­на не са­мо на­ци­ја већ и ци­ви­ли­за­ци­ја, и ло­гич­но зах­те­ва да па­ро­ла „Ср­би за Трам­па”, ма где се на­ла­зи­ли, бу­де из­диг­ну­та на пи­је­де­стал.

Због све­га ре­че­ног, код Ср­ба је и да­нас „жи­ва” на­род­на по­сло­ви­ца: „Пам­ти па вра­ти”, или: „Чи­ни до­бро – не кај се, чи­ни зло – на­дај се”.

Ред је да се пред­ста­вим бар јед­ном ре­че­ни­цом: По­ре­кло (по пре­да­њу) не­ма­њић­ко, ме­сто ро­ђе­ња и кр­ште­ња – Ме­то­хи­ја, ма­на­стир Ви­со­ки Де­ча­ни, про­те­ри­ва­ње с ог­њи­шта од оку­па­то­ра 1942. и 2000, ни­во сте­че­ног зна­ња и обра­зо­ва­ња, ис­ку­ства: чо­ба­ни­на, на­јам­ни­ка, ро­би­ја­ша и ви­ше­де­це­ниј­ског чел­ни­ка у про­из­вод­ним пред­у­зе­ћи­ма са до 20.000 за­по­сле­них, са­ве­зног на­род­ног по­сла­ни­ка, а на­ро­чи­то ве­шти­не сте­че­не при из­ба­вље­њу „Треп­че”, при­вред­ног „Ти­та­ни­ка”, из ње­ног у ви­ше­ве­ков­ној исто­ри­ји нај­ду­бљег по­то­ну­ћа, по­ку­шај атен­та­та и про­гла­ше­ња за ме­на­џе­ра Бал­ка­на – Бу­ку­решт 1995 (за­пи­са­но у књи­зи „Ка­зи­ва­ња о Треп­чи 1303–2018”), чи­ни ме јед­ним од нај­ком­пе­тент­ни­јих ме­ђу на­ма да упу­тим пред­сед­ни­ку Аме­ри­ке јав­ни по­зив да нам на до­бро уз­вра­ти бо­љим, под ге­слом „Трамп за Ср­бе”.

По­ла­зе­ћи од кон­ста­та­ци­је јед­ног од углед­ни­јих Ср­ба (г. Ј. Мо­ско­вље­вић) да „исто­ри­ју ме­ња­ју во­ђе, из­у­зет­ни по­је­дин­ци као што по­ре­дак пла­не­та­ма од­ре­ђу­је Сун­це”, он је жи­ви при­мер, јер га је сам све­ви­шњи иза­брао за свог иза­сла­ни­ка – Ме­си­ју на Зе­мљи, прет­ход­но осу­је­тив­ши не­ко­ли­ко атен­та­та, да спа­си чо­ве­чан­ство од ка­та­кли­зме, ко­ја би сва­ка­ко усле­ди­ла на­став­ком већ за­по­че­тог тре­ћег свет­ског ра­та у Укра­ји­ни, ко­ји су иза­зва­ли упра­во ње­го­ви прет­ход­ни­ци и европ­ски са­ве­зни­ци, о че­му сам пи­сао у ко­лум­ни „На­пад­ну­та Аме­ри­ка на­до­мак зи­ди­на Кре­мља”, „По­ли­ти­ка”, 18. апри­ла 2022.

Ми Ср­би, ма где се на­ла­зи­ли, оче­ку­је­мо да нам уз­вра­ти на на­шу по­др­шку, на на­ше до­бро. По­треб­на је Трам­по­ва до­бра во­ља и по­тез пе­ра за сле­де­ћа чи­ње­ња:

Пр­во, до­но­ше­ње од­лу­ке о по­вла­че­њу при­зна­ња иле­гал­не и од ве­ћи­не чла­ни­ца Ује­ди­ње­них на­ци­ја не­при­зна­те ми­кро­др­жа­ве „Ко­со­во” (Ме­то­хи­ја и Ко­со­во), уз до­след­но по­што­ва­ње од­ре­да­ба Ре­зо­лу­ци­је 1244 Са­ве­та без­бед­но­сти Ује­ди­ње­них на­ци­ја;

Дру­го, до­но­ше­ње од­лу­ке о га­ше­њу (оста­та­ка) Ха­шког три­бу­на­ла за Ју­го­сла­ви­ју, ко­ји је фор­ми­ра­ла упра­во ад­ми­ни­стра­ци­ја бив­шег де­мо­крат­ског пред­сед­ни­ка Би­ла Клин­то­на и да се сви пре­жи­ве­ли Ср­би ко­ји су од­слу­жи­ли или слу­же ка­зне за­тво­ра ши­ром „де­мо­крат­ске” Евро­пе або­ли­ра­ју и пу­сте сво­јим по­ро­ди­ца­ма, а пре­ми­ну­ли да се ре­ха­би­ли­ту­ју, јер сви они пред­ста­вља­ју хе­ро­је од­бра­не свог на­ро­да и др­жа­ве од агре­со­ра, чи­ме би се ски­ну­ла кле­ве­та као и ља­га с обра­за срп­ског ро­да и исто­вре­ме­но ис­по­што­ва­ло ме­ђу­на­род­но пра­во.

Ово све због то­га што је исто­ри­ја већ по­твр­ди­ла да је СФР Ју­го­сла­ви­ја на­пад­ну­та упра­во од зе­ма­ља „де­мо­крат­ског” За­па­да и да се не мо­же го­во­ри­ти да је узрок ње­ном рас­па­ду би­ло ка­кав гра­ђан­ски рат и бра­то­у­би­ла­штво већ по­сле­ди­ца агре­си­је. Са­вре­ме­ни­ци смо зло­чи­на ко­ји су из­ве­ле др­жа­ве НА­ТО-а то­ком по­след­ње де­це­ни­је 20. ве­ка, бом­бар­ду­ју­ћи ис­кљу­чи­во и опет са­мо срп­ске др­жа­ве на Бал­ка­ну: СР Ју­го­сла­ви­ју, од­но­сно Ср­би­ју и Цр­ну Го­ру, Ре­пу­бли­ку Срп­ску Кра­ји­ну и Ре­пу­бли­ку Срп­ску.

И тре­ће, да је под ру­ко­вод­ством Трам­па, као бо­гом­да­ним, ство­ре­на мо­гућ­ност ви­ше не­го ика­да ра­ни­је, да се фор­ми­ра је­дин­стве­на, ја­ка и ста­бил­на срп­ска др­жа­ва (Сје­ди­ње­не Срп­ске Др­жа­ве), што би ди­рект­но ути­ца­ло на ста­бил­ност та­ко­зва­ног за­пад­ног Бал­ка­на, од­но­сно це­лог под­руч­ја ју­го­и­сточ­не Евро­пе, где је по­треб­на ње­го­ва са­гла­сност као во­ђе нај­моћ­ни­је др­жа­ве на пла­не­ти Зе­мљи.

Као тво­рац из­ба­вље­ња „Треп­че” из мр­твих и као је­дан од осве­до­че­них па­три­о­та, упу­ћу­јем пред­сед­ни­ку Аме­ри­ке До­нал­ду Трам­пу јав­ни по­зив да с во­ђом срп­ског на­ро­да ре­а­ли­зу­је пре­у­зи­ма­ње овог „нај­бо­га­ти­јег по­се­да на Бал­ка­ну, тре­зо­ра Ср­би­је, где ду­бо­ко у ње­ним руд­ни­ци­ма ле­жи фи­зич­ка вред­ност у ре­зер­ва­ма оло­ва и цин­ка, би­зму­та и кад­ми­ју­ма, сре­бра и зла­та” и мно­го дру­гих вред­них ми­не­ра­ла, ка­ко пи­ше по­зна­ти бри­тан­ски но­ви­нар, рат­ни из­ве­штач Ро­берт Фиск у сво­јој ре­пор­та­жи са Ко­со­ва и Ме­то­хи­је, об­ја­вље­ној у лон­дон­ском „Ин­ди­пен­ден­ту”, број 437, од 21. ју­на 1998, на 99 го­ди­на као из­раз ви­со­ког по­што­ва­ња и за­хвал­но­сти срп­ског на­ро­да на искре­ној по­др­шци ко­ју нам пру­жа.

И још не­што.

Мо­је ак­тив­но­сти да, то­ком по­след­ње де­це­ни­је два­де­се­тог ве­ка, ус­по­ста­ви­мо по­слов­ну са­рад­њу с чел­ни­ци­ма ме­та­лур­шког ком­плек­са за пре­ра­ду кон­цен­тра­та оло­ва и кон­цен­тра­та цин­ка ко­ји пред­ста­вља­ју јед­но од нај­ве­ћих ме­та­лур­шких по­стро­је­ња у Сје­ди­ње­ним Аме­рич­ким Др­жа­ва­ма, а ко­је се на­ла­зи у глав­ном гра­ду др­жа­ве Ју­те, Солт Лејк Си­ти­ју, где су по­чет­ком пр­ве де­це­ни­је 21. ве­ка одр­жа­не Зим­ске олим­пиј­ске игре, на­жа­лост пре­ки­ну­те су бом­бар­до­ва­њем СР Ју­го­сла­ви­је. „Треп­чи­ни” ин­ста­ли­са­ни ка­па­ци­те­ти за пре­ра­ду кон­цен­тра­та оло­ва по ве­ли­чи­ни су пр­ви, а за пре­ра­ду цин­ка по при­ме­ни нај­са­вре­ме­ни­је тех­но­ло­ги­је би­ли су на дру­гом ме­сту на пла­не­ти Зе­мљи.

Но, ни­кад ни­је ка­сно, ако по­сто­ји ин­те­рес и до­бра во­ља, јер би се већ на по­чет­ку но­вог ми­ле­ни­ју­ма оства­ри­ла три од пет (пр­ва два су ве­ра и сло­га) кључ­них срп­ских на­ци­о­нал­них ин­те­ре­са, ко­је сим­бо­ли­зу­је отво­ре­на ша­ка мо­је ви­со­ко уз­диг­ну­те де­сне ру­ке на те­ра­си згра­де кон­гре­са Сје­ди­ње­них Аме­рич­ких Др­жа­ва – Ка­пи­тол Хи­лу и та­ко оства­ри прав­да за Ср­бе, а Но­бел за Трам­па.

*Ге­не­рал­ни ди­рек­тор „Треп­че” то­ком по­след­ње де­це­ни­је 20. ве­ка