Преминуо Немања Ђурић

Легенда југословенске и српске кошарке, један од најбољих европских центара шездесетих година прошлог века – Немања Ђурић – преминуо је у Београду у 90. години. Остаће упамћен као играч изузетне борбености и физичке снаге, који је недостатак висине (198 цм) против совјетских џинова надокнађивао лавовским срцем и спретношћу; али и као човек који би ван терена свакоме душу дао. Био је Бил Расел наше кошарке!

Читаву деценију (1958–67) био је незаменљив у почетној петорци националног тима са којим је освојио једну златну медаљу (Медитеранске игре, Бејрут 1959), четири сребрне (светска првенства 1963, 1967, европска 1961, 1965) и једну бронзану (европско).

Био је предодређен за спорт породично (отац и ујак играли су фудбал у београдској Славији, тетка играла хазену) али и „географски”, јер се родио код Ауто-команде, недалеко од стадиона Црвене звезде и Партизана, у крају у којем су се сва деца бавила спортом.

Кад је тренер Црвене звезде Небојша Поповић дао оглас у новинама, 1954. године, којим позива двометраше да дођу на пробе на Калемегдану, одазвао се и осамнаестогодишњи Ђурић, иако је у том тренутку играо фудбал за београдску Шумадију, одбојку у Партизану и рукомет у Хероју. Међутим, у Звезди су га прогласили неталентованим, па је каријеру почео у Радничком у који га је одвео Слободан Пива Ивковић (старији брат Душана Ивковића), где је врло брзо напредовао код тренера Ранка Жеравице и стигао до репрезентације. Поред Жеравице, на Црвеном крсту су га тренирали и Мита Рељин, отац наше чувене гимнастичарке Милене Рељин, и Бора Ценић који је – како је Ђурић сам истицао – највише утицао на његову каријеру („његова идеја била је да тренирам два пута дневно”).

У репрезентацију је ушао већ у првој сезони у Радничком. И то из Друге лиге. Селектору Александру Николићу препоручио га је судија Мија Стефановић, који га је запазио на једној утакмици.

За себе је говорио да је висок „198 цм, евентуално 199”, али да је по својим физичким могућностима имао „барем 205 цм”. Био је омиљен међу саиграчима, а волели су га и тренери. Пре свега, јер су знали да увек могу да рачунају на њега и да ће он свој део посла увек да заврши. Мало је играча који су били тако поуздани. Амерички тренер Блејн Даулер, који је почетком шездесетих два пута долазио у Београд да води тренинге наше репрезентације, дао му је надимак Слипи Бој (поспанко). С разлогом, јер на тренинзима није био ватра жива. Није био ни причалица и зато је на путовањима углавном седео до Срете Драгојловића, који није затварао уста. Али, као и сваки мангуп са Црвеног крста, знао је и те како да се зафркава.

Да је своје најбоље године провео у Звезди или Партизану, сигурно би био много популарнији и цењенији у нашој земљи, али остао је веран Радничком, од кога за десет година није добио ни динар. Тако је и у наставку каријере, у Италији, играо за Венецију која је тек била ушла у највиши ранг. Био је један од ретких странаца у Италији који у то време нису били Американци, што је била велика привилегија, јер су екипе тада могле да имају највише два страна играча.

За југословенску репрезентацију одиграо је 138 утакмица и постигао 1.400 поена. Учествовао је на седам балканијада, једним медитеранским играма (1959), два пута на Олимпијским играма (1960, 1964), на два светска првенства (1963, 1967) и четири европска (1959, 1961, 1963, 1965).

Десет сезона био је алфа и омега Радничког (1956–65), а после одслужења војног рока отишао је у Рејер из Венеције (1967/68). У сезони 1969/70. наступао је за Црвену звезду, затим за Ориолик из Славонског брода (1970–72), где је био и тренер. Последња играчка сезона била му је 1972/73, када се у 37. години такође налазио у обе улоге у сарајевском Железничару.

Одиграо је 181 прволигашку утакмицу и постигао 3.958 поена. (просечно 22 по мечу). Две сезоне био је други на листи стрелаца Прве лиге, иза Радивоја Кораћа са којим је, уз Иву Данеуа – чинио ударну тројку националног тима читаву деценију. Они су били стубови чувене „сребрне генерације”, прве која је југословенској кошарци донела медаље на највећим такмичењима, и прве која се икада појавила на Олимпијским играма (Рим 1960).

Као тренер водио је Црвену звезду, Ориолик, Железничар и Раднички. Као помоћник Александра Николића, са Звездом је освојио Куп Југославије (1975). После тога се кратко бавио тренерским послом у иностранству.

Из брака са Јеленом има сина Луку и кћерку Кристину.

Датум и време сахране биће објављени накнадно.

Аутор овог текста имао је привилегију да проведе сате и сате у разговорима са Немањом Ђурићем, да од њега сазна неке од најлепших прича из историје југословенске кошарке, па отуда и на крају овог текста огромна захвалност за сваки заједнички минут. Хвала Нецо и вечна ти слава!