Preminuo Nemanja Đurić

Legenda jugoslovenske i srpske košarke, jedan od najboljih evropskih centara šezdesetih godina prošlog veka – Nemanja Đurić – preminuo je u Beogradu u 90. godini. Ostaće upamćen kao igrač izuzetne borbenosti i fizičke snage, koji je nedostatak visine (198 cm) protiv sovjetskih džinova nadoknađivao lavovskim srcem i spretnošću; ali i kao čovek koji bi van terena svakome dušu dao. Bio je Bil Rasel naše košarke!

Čitavu deceniju (1958–67) bio je nezamenljiv u početnoj petorci nacionalnog tima sa kojim je osvojio jednu zlatnu medalju (Mediteranske igre, Bejrut 1959), četiri srebrne (svetska prvenstva 1963, 1967, evropska 1961, 1965) i jednu bronzanu (evropsko).

Bio je predodređen za sport porodično (otac i ujak igrali su fudbal u beogradskoj Slaviji, tetka igrala hazenu) ali i „geografski”, jer se rodio kod Auto-komande, nedaleko od stadiona Crvene zvezde i Partizana, u kraju u kojem su se sva deca bavila sportom.

Kad je trener Crvene zvezde Nebojša Popović dao oglas u novinama, 1954. godine, kojim poziva dvometraše da dođu na probe na Kalemegdanu, odazvao se i osamnaestogodišnji Đurić, iako je u tom trenutku igrao fudbal za beogradsku Šumadiju, odbojku u Partizanu i rukomet u Heroju. Međutim, u Zvezdi su ga proglasili netalentovanim, pa je karijeru počeo u Radničkom u koji ga je odveo Slobodan Piva Ivković (stariji brat Dušana Ivkovića), gde je vrlo brzo napredovao kod trenera Ranka Žeravice i stigao do reprezentacije. Pored Žeravice, na Crvenom krstu su ga trenirali i Mita Reljin, otac naše čuvene gimnastičarke Milene Reljin, i Bora Cenić koji je – kako je Đurić sam isticao – najviše uticao na njegovu karijeru („njegova ideja bila je da treniram dva puta dnevno”).

U reprezentaciju je ušao već u prvoj sezoni u Radničkom. I to iz Druge lige. Selektoru Aleksandru Nikoliću preporučio ga je sudija Mija Stefanović, koji ga je zapazio na jednoj utakmici.

Za sebe je govorio da je visok „198 cm, eventualno 199”, ali da je po svojim fizičkim mogućnostima imao „barem 205 cm”. Bio je omiljen među saigračima, a voleli su ga i treneri. Pre svega, jer su znali da uvek mogu da računaju na njega i da će on svoj deo posla uvek da završi. Malo je igrača koji su bili tako pouzdani. Američki trener Blejn Dauler, koji je početkom šezdesetih dva puta dolazio u Beograd da vodi treninge naše reprezentacije, dao mu je nadimak Slipi Boj (pospanko). S razlogom, jer na treninzima nije bio vatra živa. Nije bio ni pričalica i zato je na putovanjima uglavnom sedeo do Srete Dragojlovića, koji nije zatvarao usta. Ali, kao i svaki mangup sa Crvenog krsta, znao je i te kako da se zafrkava.

Da je svoje najbolje godine proveo u Zvezdi ili Partizanu, sigurno bi bio mnogo popularniji i cenjeniji u našoj zemlji, ali ostao je veran Radničkom, od koga za deset godina nije dobio ni dinar. Tako je i u nastavku karijere, u Italiji, igrao za Veneciju koja je tek bila ušla u najviši rang. Bio je jedan od retkih stranaca u Italiji koji u to vreme nisu bili Amerikanci, što je bila velika privilegija, jer su ekipe tada mogle da imaju najviše dva strana igrača.

Za jugoslovensku reprezentaciju odigrao je 138 utakmica i postigao 1.400 poena. Učestvovao je na sedam balkanijada, jednim mediteranskim igrama (1959), dva puta na Olimpijskim igrama (1960, 1964), na dva svetska prvenstva (1963, 1967) i četiri evropska (1959, 1961, 1963, 1965).

Deset sezona bio je alfa i omega Radničkog (1956–65), a posle odsluženja vojnog roka otišao je u Rejer iz Venecije (1967/68). U sezoni 1969/70. nastupao je za Crvenu zvezdu, zatim za Oriolik iz Slavonskog broda (1970–72), gde je bio i trener. Poslednja igračka sezona bila mu je 1972/73, kada se u 37. godini takođe nalazio u obe uloge u sarajevskom Železničaru.

Odigrao je 181 prvoligašku utakmicu i postigao 3.958 poena. (prosečno 22 po meču). Dve sezone bio je drugi na listi strelaca Prve lige, iza Radivoja Koraća sa kojim je, uz Ivu Daneua – činio udarnu trojku nacionalnog tima čitavu deceniju. Oni su bili stubovi čuvene „srebrne generacije”, prve koja je jugoslovenskoj košarci donela medalje na najvećim takmičenjima, i prve koja se ikada pojavila na Olimpijskim igrama (Rim 1960).

Kao trener vodio je Crvenu zvezdu, Oriolik, Železničar i Radnički. Kao pomoćnik Aleksandra Nikolića, sa Zvezdom je osvojio Kup Jugoslavije (1975). Posle toga se kratko bavio trenerskim poslom u inostranstvu.

Iz braka sa Jelenom ima sina Luku i kćerku Kristinu.

Datum i vreme sahrane biće objavljeni naknadno.

Autor ovog teksta imao je privilegiju da provede sate i sate u razgovorima sa Nemanjom Đurićem, da od njega sazna neke od najlepših priča iz istorije jugoslovenske košarke, pa otuda i na kraju ovog teksta ogromna zahvalnost za svaki zajednički minut. Hvala Neco i večna ti slava!