„Рено” на плацу Мирановића

Подгорица – Прича која следи звучи као једна од оних за рубрику „веровали или не”. Jeр, није лако живети с чињеницом да сте законити наследник милијарди евра вредног земљишта у Паризу, а да при том не можете да уживате у том богатству.

Наиме, пензионер Владимир Мирановић из Доњих Кокота у Подгорици и чланови породице његовог сада покојног братаСветозара законити су наследници, како тврди овај Подгоричанин, ни мање ни више него 175.000 квадратних метара земље у Паризу, коју је поседовао њихов стриц Божо Тоша Мирановића.Да прича буде још невероватнија, на тој земљи налази се чувена фабрика аутомобила „Рено” .Али, да кренемо редом, онако како је ову невероватну причу испричао Владимир Мирановић.

„Божов отацМашо Мирановић погинуо је на Скадру 1912. године са још седам рођака из села Доњи Кокоти крај Подгорице. Остала је нејач, а притисле немаштина и болести, па су моји стричеви били принуђени да се отисну у свет – прича нам Мирановић. - Два стрица одлазе у печалбу у Јужну Америку и о њима никад више ништа нисмо сазнали. Стриц Божо је 1922. године отишао у Француску.

Божо Мирановић се, како каже, у Француској релативно брзо снашао и себи обезбедио пристојну егзистенцију. Али и не само себи, како ће показати време, већ и многим својим земљацима и суграђанима који су његовим стопама пошли у Француску да се изборе за бољи живот. Упознао је ту и своју животну сапутницу, Јеврејку, која је била прилично старија од њега. И живели су срећно све до кобне 1936. године – вели Владимир. - Мој стриц, као имућан и утицајан Србин, ставља се те године на чело одбора за дочек краља Александра у Марсељу. Нажалост, усташка емиграција повезана са српским непријатељем организује атентат на краља, а те кобне ноћи и мој стриц бива ухапшен, као организатор дочека... Осуђен је на доживотну робију коју издржава на острву Корзика, где је и преминуо након неких шест година проведених у затвору”.

Божо Мирановић сахрањен је у Паризу, а на вечни починак испраћен је, каже Владимир, како доликује великом патриоти. Ратне године затуриле су допис који је Владимировом оцу 1940. године стигао из Француске и тиме се изгубио сваки писани траг о његовом стрицу Божу. Исте године Немци су убили Владимирову стрину, а Божову супругу Јеврејку, као и читаву њену породицу.

Године су пролазиле, национализована је земља на којој се налази фабрика „Рено”, па је тако имовина Божа Мирановића прешла у власништво државе Француске.

– Пре 20 година испричао сам ову причу брату од тетке Арсу Пејовићу, угледном лекару и једном од имућнијих Енглеза, који већ 40 година живи и ради у Лондону. Он је почео да прикупља податке и ангажовао је енглеску адвокатску компанију да ради на овом случају. Након десетак година дошли су до непобитних чињеница које указују да је мој стриц власник земље на којој се налази „Рено”. Нашли су, наиме, поседовни лист према којем се сва непокретна имовина, тачније 175.000 квадратних метара земље води на име мог стрица – тврди Владимир Мирановић. – На надгробном споменику мом стрицу у Паризу пише на француском језику: „Овде је сахрањен Божо Мирановић, власник фабрике ’Рено’ и доброчинитељ српског народа”.

Енглески адвокати, како истиче, досад нису наплаћивали своје услуге, већ ће то учинити по обављеном послу, а сада следи процена вредности имовине. Владимир верује да ће се „све решити за неколико година, можда и дуже”. Код себе каже нема доказа о поседовању овог невероватног богатства, јер су сва документа код адвоката.

– Светозар је преминуо, не дочекавши расплет приче око наследства у Француској, а плашим се да ни ја нећу поживети довољно дуго да то дочекам – каже Владимир.

Као потенцијални наследници 175.000 квадратних метара земље у Паризу остаје седморо деце Владимира и Светозара Мирановића.