Кад има шљива, има свега

Ва­ље­во ­– Кад има шљива, има свега, изрека је која на добар начин илуструје значај овог воћа за живот људи у прошлости. Гордана Пајић, музејски саветник, етнолог из Ваљева, искористила ју је као својеврсни мото своје изложбе „Традиционални производи од шљива у исхрани западне и централне Србије”, која је у среду отворена у Галерији Народног музеја Ваљево, у склопу овогодишње манифестације „Тешњарске вечери”.

Намера је да се документују знања о шљиви и њеној употреби у исхрани као елементима нематеријалног културног наслеђа. Поставка прича причу о гајењу шљиве, старим сортама, преради на традиционалан начин у домаћинствима, сушењу, кувању пекмеза, џема, слатка, спремању шљиваног колача, пите са сувим шљивама, кнедли са шљивама...

Ауторка Гордана Пајић на отварању изложбе подсетила је да се сматра да је шљиву на Балкан донео Александар Велики у 4. веку пре наше ере, да

је њен узгој у средњем веку на нашим просторима пре свега везиван за манастирске поседе, а да знатно касније гајење и прерада шљиве прелазе и на поседе сељака.

– Шљиварство се од половине 19. века интензивно развија, јер народ увиђа да шљива даје највише користи у односу на друге врсте воћа. Зато је производња и трговина шљивом, свежом, сушеном, прерађеном у пекмез и ракију, у новој српској држави добила на значају – истакла је Пајићева и додала да је једна од најраспрострањенијих сорти пожегача или маџарка, за коју се у народу верује да су је Турци донели на Балкан. Поред ње, у народу су познате и драгачевка, тургуља, белошљива, ранка, рањуше, дренове, а сваки од плодова имао је одређена својства која су произвођаче опредељивала за које сврхе ће их користити, па се тако ранка користила искључиво за печење ракије, навела је Пајићева.

– Прерадом шљиве домаћинство је стварало значајан приход, а с временом је она постала и покретач развоја шире заједнице. Многи крајеви, баш као што су ваљевски, чачански, ужички, златиборски, постају препознатљиви по шљиви и њеним производима – истакла је она и додала да је шљива с временом постала и део обичајне праксе ових простора, па је тако опште распрострањен обичај да се сува шљива налази на посној трпези на Бадњи дан, а пекмез од шљива је незаобилазна прехрамбена намирница на посној трпези током године. Уз то, сваки крај има и нека своја специфична веровања у вези са овим воћем. Најупечатљивији обичај у ваљевској Подгорини је „шљивић” у свадбеном весељу. Наиме, други дан свадбе, када долазе пријатељи, зет који носи барјак засади младу шљиву, а онда се сви ухвате у коло и „дају паре на шљиву”, ките је. Та млада шљива симболизује плодност, испричала је Гордана Пајић.

Ва­жан ­из­во­зни­ ар­ти­кал

У ­пр­вим­ де­це­ни­ја­ма ­20. ­ве­ка ­ва­љевски ­крај,­пре ­све­га ­Под­го­ри­на , ­да­вали­ су ­шљи­ве ­ко­ли­ко ­све ­дру­ге ­области ­Ср­би­је ­за­јед­но.

.­„Су­ва ­шљи­ва ­је би­ла ­глав­ни ­тр­го­вач­ки ­ар­ти­кал Ва­ље­ва. ­Она ­је ­Ва­ље­во ­уз­ди­гла.­За ва­љев­ски ­крај­ ни­је­ би­ло ­по­зна­то,­као да­нас,­да­ шљи­ва­ ни­је ­ро­ди­ла .­Ако­ не ро­ди ­у ­јед­ном­ кра­ју,­ро­ди­у­дру­гом”,­ пи­ше ­у ­„ Гла­су ­Ва­ље­ва”­број­ 48 ­из­ 1929.­го­ди­не.­

Све­жа,­а­ по­себ­но ­су­ва­ шљи­ва­ би­ла ­је ва­жан­и з­во­зни ­ар­ти­кал ­Ср­би­је ­из­међу ­два­ свет­ска ­ра­та .­Глав­ни­ цен­три­ за от­куп­ су­ве ­шљи­ве ­би­ли­ су ­Бе­о­град,­ Ша­бац,­ Обре­но­вац ­и ­Ва­ље­во,­а­ нај­више ­се­ из­во­зи­ла­ у ­Не­мач­ку, ­Аустри­ју ­и Че­хо­сло­вач­ку.