Биоскопи, сведочанства лепих времена

Ваљево – Мало је било оних чији је датум рођења ближи половини него крају прошлог века, а да им срце није заиграло када су се недавно у холу Центра за културу Ваљево сусрели са плакатима биоскопских хитова „Казабланка”, „Паклени торањ”, „До последњег даха”, „Александар Велики”, „Психо”, „Тарзан”, „Добар, ружан, рђав” („Добар, лош, зао”) и поново на неки начин срели Хамфрија Богарта, Ингрид Бергман, Пола Њумана, Стива Маквина, Жан-Пола Белмонда, Ричарда Бартона, Џонија Вајсмилера, Ентонија Перкинса, Клинта Иствуда... Ништа мање узбуђење није било ни пред биоскопским плакатима за „Славицу”, „Љубав и моду”, „Скупљаче перја”, „Битку на Неретви”, „Буђење пацова”...

Мала изложба као сјајан увод у промоцију књиге ваљевског историчара Дејана В. Поповића „Биоскопи Ваљева – Хроника биоскопског живота у Ваљеву и околини од 1948. до 1970. године”. Издавач дела које је аутор најпре замислио као чланак о ваљевским биоскопима, а онда суочен са обиљем података и изјава људи све то претворио у књигу јесте Међуопштински историјски архив Ваљево, у склопу своје едиције „Посебна издања”.

Аутор, уз подсећање да га је отац као четворогодишњака водио на балкон ваљевског биоскопа „Централ”, истиче да је желео да оживи једно време када су биоскопи били значајне културне институције и сведочанство једног феномена некадашњег Ваљева.

Тада их је у Ваљеву било четири, данас један. Магију покретних слика Ваљевци су пратили у салама биоскопа „Бранковина”, касније познатог као „Синдикат”, односно „Раднички”, затим у биоскопу „Централ”, у биоскопу Дома културе и у некадашњем Дому ЈНА.

Биоскопи су били место где су се млади упознавали и дружили, необичне приче са филмског платна утицале су на животе и животне ставове младих људи, биоскопи и добри филмови приказивани у њима пленили су својом харизмом и шармом, наводи Дејан Поповић. И наглашава да његова студија представља подсећање на једно лепо време када је биоскопски живот у Ваљеву био у зениту, уз напомену да је све мање савременика који могу да опишу дух тог доба.

– Сведоци смо да је данас у Србији биоскопа све мање, да су биоскопске сале напуштене, а киноопературе продате у старо гвожђе. Надам се да ће нова истраживања о овој теми допринети бољем увиду у биоскопски живот града – поручује Поповић.

„Кроз историјат биоскопских сала приказан је и историјат простора намењених јавним окупљањима и уметности... Ширином свог замаха, ова књига представља значајан прилог културној историји ваљевског краја у доба раног социјализма, када је биоскоп био једно од малобројних и самим тим једно од најважнијих места културних збивања”, истиче др Александра Вулетић у својој рецензији Поповићеве књиге.

А редитељ Петар Станојловић у уводном тексту „Ода светлости”, наводи да су биоскопи својеврсни микросвет глобалног заједништва, да гледати филм значи обављати одређене ритуале – од избора, одлуке, спремања, одласка, преко куповине карата, сусрета са другима до гледања, доживљаја, враћања, размишљања, пребирања, учења... Дошло је ново време, напомиње он, платна су се преобликовала у велике кућне екране, екрани у малe персоналне уређаје, биоскопи су престали да буду ентитети и постали понуда забаве тржних центара.

„Од биоскопа остао је само филм као креативност у умирању и покретне слике нових медија. Од саборности остала је индивидуалност, од духа публике постала је персоналност. Биоскопе смо ставили у џепове, траку смо спаковали на чипове, а кадар свели у бинарне кодове. Остало је сећање и сведочење. Биоскопи су се вратили у мит”, констатује Станојловић, уз поруку да се радује књизи која пројектује читаву једну историју. „Купујем карту за читање у првом реду и чекам да се ова сала поново напуни”, закључује он.

Тапкароши

Данас се до филмова може доћи на безброј начина, некада се о биоскопској сали сањало, јурила се карта више, тапкароши су имали пуне руке посла...

– Од тапкароша нисте могли да живите, имали сте утисак да тапкароши у ствари продају карте, а не билетарнице – присећа се Дејан Поповић.