Живи су Панто и Иван

Рано моја неизлечива, сине мој, понавља Сенка Јововић, мајка дечака Ивана. Није је послушао и отишао је на реку Бистрицу. Двадесет две године она сваки пут има нешто лично да каже свом детету на данашњи дан. У том разговору је све сведено и претворено у исповест још једне године у којој је морала да живи. Тужбалица од неколико прегорелих речи одјек је у који се сливају породичне драме и њена господска уздржаност. Игра деце из гета. Херметична изолација. Једини вир и излаз из жице. Неподношљива врелина. Рафал убица са друге стране реке. Убиство Панта Дакића (13) и Ивана Јововића (17). Тешко рањавање Драгане Србљак, Ђорђа Угреновића, Богдана Букумирића и Марка Богићевића. Грозничаво спасавање угрожених. Непријатељски дочек у албанској болници у Пећи. Крвави мантили шетају по сеоском тргу. Ноћ и музика из околних албанских села. Све је то стало у један дан несреће у Гораждевцу. Његов дух и атмосфера живе јер двадесет две године нема правде.

„Никад је неће бити у овом случају. Овог је дана све исто, причам са својом породицом. Чули смо те сирене и те вриске и онда смо сви трчали ка Бистрици, јер смо знали да су деца тамо. Видели смо покољ”, говори Мирјана Србљак, мајка рањене девојчице Драгане. Породица Дакић врло слично осећа овај дан, отац Милисав тражи од власти да покрену истрагу. Једно дете, братанац убијеног дечака Панта, дели свеће на парастосу. Изгледа као да су се времена помешала. Не зна се шта је теже – поднети злочин или памтити злочин. Заборав је понекад савршени опроштај, некад се после њега лакше живи, а често је заборав лењост духа и животна инерција. У хиљадама злочина, напада, инцидената и неправди постоје они који се не могу заборавити и у које улију и оне несреће за које се мисли да су заборављене. Убиство деце у Гораждевцу се не може заборавити.

„Живи су Панто и Иван”, готово виче на парастосу викарни епископ новобрдски Иларион, изасланик патријарха Порфирија и митрополита рашко-призренског Теодосија. Он говори како убијена деца расту у вечности, да и због њих нико нема право да изневери благослов ове лепе земље и њених светиња, као и да свим бићем треба волети ову земљу. Због тога је могуће опстати, иако се „силе адске вековима устремљују на ово место”. Говори испред Цркве Рођења Пресвете Богородице – њено реновирање и поправке забраниле су косовске власти. Породице, гости, владика, свештеници налазе се усред грађевинског материјала и прекинуте обнове храма.

„Са становишта овога света, све је страшно и чемерно. Зашто једно дете да страда на такав начин, зашто нема правде, зашто се не зна ко је починилац, зашто ова црква не може да се без сметње обнови? Много има питања зашто у овом свету, али кад посматрамо са становишта Свете литургије и присуства Христовог – губи се зашто! Када је Бог са нама, губе се питања. Човеку није потребно више од милине и топлине божјег загрљаја”, рекао је епископ Иларион.

Парадоксално, ово су постали дани сусрета и тренутка када су заједно несрећа и животна снага.

„Шта ћемо, мајко моја – ево ту се срећемо”, говори професорка Малинка Митровић, која је испред Канцеларије за Косово и Метохију положила венац на споменик шеснаест жртава овог краја који се налази у центру Гораждевца.

Ђорђе Угреновић, тешко рањен на Бистрици, има четворо деце и све ради да Меморијални турнир у малом фудбалу „Сећање на Ивана и Панта” протекне како треба. Све се овде доводи у питање, па и турнир убијеној деци не може да прође без неизвесности, молби и питања за дозволу.

Иако изгледа да се све врти у бесмисленом кругу понављања и да нема ништа ново да се каже, убиство деце у Гораждевцу постало је део животног календара Срба на Косову и Метохији и место посебног ходочашћа.

Идеологија иза злочина је темељ терора над Србима

Позната је идеологија која стоји иза овог злочина и иста идеологија до данас производи мржњу према Србима и свим другим неалбанцима на КиМ и која је темељ политичког деловања Албина Куртија и његовог терора над српским народом, саопштила је јуче Канцеларија за Косово и Метохију поводом 22 године од терористичког напада на српску децу у Гораждевцу. „Прошле су више од две деценије од једног од најмонструознијих злочина терориста над српским народом на Косову и Метохији, и на данашњи дан читав наш народ сећа се мучки убијене и рањене српске деце у Гораждевцу”, наведено је у саопштењу које је пренео Танјуг.

Тог трагичног дана 2003. године, који нас је све испунио ужасом и неверицом, како подсећа Канцеларија за КиМ, убијени су дечаци Иван Јововић и Пантелија Дакић, а четворо деце је рањено, и до данас није утврђено ко је починилац. Злочин је такође, указује се, био заташкавање масакра, и затварање међународне истраге, због чега су злочинци, као и у многим другим случајевима напада на Србе, избегли казну и суочавање са лицем правде. „Наш народ памти своје страдалнике, а уочи годишњице овог злочина, екстремисти у униформама, испуњени истом мржњом, испаљују рафале на српске младиће у Лепосавићу и то чине без икакве осуде и санкција”, истакла је Канцеларија за КиМ.

Нека од рањене деце на Бистрици данас имају сопствену децу, и то је најбоља и најречитија освета идеолозима и извршиоцима кампање затирања српског народа на Косову и Метохији, закључено је у саопштењу.

Тог 13. августа 2003. године у метохијском селу Гораждевац, десетак километара источно од Пећи, рафалном паљбом из аутоматског оружја нападнута су српска деца која су се купала у реци Бистрици, а за убиство и рањавање деце до данас нико није одговарао. На лицу места је погинуо Иван Јововић док је Пантелија Дакић преминуо у болници. Рањени су Ђорђе Угреновић (20), Богдан Букумирић (14), Марко Богићевић (12) и Драгана Србљак (13), од којих су теже ране задобили Богићевић и Букумирић. Према истражитељима Унмика, терористи су пуцали рафално, из „калашњикова”, на групу деце и младих Срба из Гораждевца, док су се налазили на реци, при чему је испаљено 87 метака.

Р. Д.