Политички противници најчешће прете

Претње јавним личностима опасне су онолико колико је озбиљан човек који их упућује. Ипак, најчешће није познато ко је особа која прети, нити ко се крије иза наводних организација које потписују претећа писма. Осим личног обезбеђења, јавно обелодањивање претњи је најбољи начин заштите од особе која их упућује.

Ово је за „Политику” изјавио криминолог Добривоје Радовановић, декан Факултета за специјалну едукацију и рехабилитацију. Он сматра да је свако држање претњи у тајности лоше за човека коме су оне упућене.

После низа претећих писама која су из Америке упућивана на адресу Тужилаштва за ратне злочине, ФБИ је у децембру ове године објавио да је тим поводом више особа приведено на разговор, као и да је лоциран основни круг људи из којег стижу претње. Приведена су тројица америчких држављана српског порекла, којима су узети отисци како би били упоређени са траговиманађеним на претећим писмима која су стигла у тужилаштво.

Од тада није било информације о даљем току истраге, нити да ли су приведени имали везе са претећим писмима.

Интензивније претње почеле су у јануару ове годинеда стижу Владимиру Вукчевићу, тужиоцу за ратне злочине који, бар према медијским написима, заузима прво место на листи јавних личности којима је најчешће прећено.У једном од писама послатим из САД-а наведено је да ће он „као доказани издајник српског народа добити оно што заслужује – метак у чело”. Потписници су били „Група Срба” и „Организација за заштиту Срба”.

Исто су била потписана и претећа писма која су у априлу ове године упућена Оливеру Дулићу, тадашњем председнику српског парламента. Тада је уз погрдне речи поручено „да му је место пред стрељачким стројем, а не у власти, као и Тадићу, Ђелићу, Динкићу, Чанку, Драшковићу, Јовановићу”.

Тадићу је, путем плаката са његовом и фотографијом Божидара Ђелића на којима је писало „државни непријатељ”, прећено у мају после потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању. Убрзо је тим поводом оптужен Владица Симоновић, вођа организације Фамилија српских навијача, коме се тренутно суди.

Хапшења и изручења двојице хашких оптуженика која су се догодила средином 2008. године била су пропраћена жестоким претњама упућеним многобројним носиоцима најодговорнијих државних функција. Смрћу је прећено Борису Тадићу, председнику Србије, Ивици Дачићу, министру полиције, Расиму Љајићу, шефу Националне канцеларије за сарадњу са Хашким трибуналом. На њихове адресе стигла су претећа писма у форми читуља.

Љајић је тада добио најдиректније и најозбиљније упозорење да ће „завршити као његов Ђинђић”. Претње су стизале путем директних телефонских линија његовог кабинета.

Затим, почетком августа Тадићу претње стижу из Беча. У ручно написаном писму, потписаном са „Праведни Срби”, између осталог наведено је: „Хаг пушта лопове и џелате, а ти хваташ српске идоле. Бићу први Србин који се опасао експлозивом и дигао вас и поједине западне џелате у ваздух када се најмање надате”.

Радовановић сматра да истакнутим јавним личностима најчешће прете политички противници који су у историји ове земље чинили тешка злодела.

– Та писма упућују политички и идеолошки противници. Претње су због политичких убеђења и вредности јако засићене емоцијама и врло често терају на акцију. Оне су набијене мржњом и бесом, због чега су веома опасне, па често долази и до напада на одређену личност – наглашава Радовановић.

Поред њих, како каже наш саговорник, друга категорија особа које упућују претње су психопатске структуре личности.

– Они уживају у томе да наносе бол и патњу људима које не подносе. Постоји још једна категорија врло опасних људи, али они су релативно ретки. У њу спадају душевни болесници, нарочито шизофреничари. Они могу да буду јако опасни уколико болују од параноидне шизофреније, због чега стално имају утисак да их неко прати и угрожава – објашњава Радовановић.

Криминолог Радовановић напомиње да су најчешће оне претње које упућују особе које је он сврстао у другу категорију. Он сматра и да су све остале претње које не могу да се подведу у ове три категорије, мање опасне.

– Ипак, претње никако не би требало игнорисати већ би требало тражити њихов извор, хапсити осумњичене и кажњавати их жестоко, јер благе казне немају никакав ефекат – оцењује наш саговорник.

Тужилаштво за ратне злочине је после сваке од претњи реаговало објављивањем те информације у јавности, уз напомену да то не може да поремети њихов посао, већ да само показује у каквим условима запослени раде. Иако су детаљи претњи били објављени у новинама, већина јавних личности, није хтела да их коментарише у јавности уз напомену да би њима требало да се баве надлежни органи.

Особама којима су претње упућене, бар за сада, не преостаје ништа друго до да их пријаве, затраже додатно обезбеђење и претње објаве јавности. Јер када је реч о претњама које су, како је утврђено, махом стизале из иностранства, осим податка из ФБИ, других информација о процесуирању случајева није било.