Србији су циљеви одавно постављени

Остало је десет дана до почетка 42. Европског првенства у кошарци (27. август – 14. септембар), које заједно организују Летонија, Кипар, Финска и Пољска, на којем ће репрезентација Србије покушати да оправда улогу фаворита и освоји своју прву златну европску медаљу после 2001. године. Од тог евробаскета у Истанбулу, за ових четврт века, много тога се променило у кошарци, а само је ту и даље, на истом месту – Светислав Пешић. 
Ово је трећа сјајна генерација коју води овај прекаљени стручњак. Почео је са „белим тимом снова” на Омладинском првенству света у Бормију 1987. (Дивац, Ђорђевић, Кукоч, Рађа, Илић, Пецарски…), наставио на уласку у нови век као европски и светски шампион, 2001. и 2002, са екипом коју је као капитен предводио Дејан Бодирога (најбољи стрелац Предраг Стојаковић), све до данас, када су у тиму прве виолине Никола Јокић и Богдан Богдановић. 
И опет иста очекивања. Она се већ дуже од пола века не мењају. Традиција је учинила своје... 
„Кад сам се вратио на место селектора, нико то није морао да ми каже који су циљеви репрезентације, јер њих у Србији не поставља тренер. Ти циљеви су унапред постављени, а на њему је да нађе начин како да дође до њих”, истиче Светислав Пешић, са којим је национални тим, после неуспеха 2022. године на евробаскету (девето место), освојио две медаље – сребрну на Светском првенству у Манили 2023, бронзану на Олимпијским играма у Паризу 2024. 
Сваки селектор је покушавао на свој начин да мотивише репрезентативце и да их повеже са традицијом. Рецимо, Александар Ђорђевић, три пута други на великим такмичењима (СП 2014, ОИ 2016, ЕП 2017), говорио је често и на основу емоција које је доживео као играч, али и капитен репрезентације: 
„Ми овај дрес нисмо наследили од наших славних предака, већ смо га позајмили од оних који ће доћи после нас. И зато морамо да оставимо чисте дресове наредним генерацијама...” 
После златне медаље на Светском првенству у Индијанаполису 2002, наша мушка кошаркашка репрезентација није освојила ниједно злато. У једном тренутку изгледало је да играње у националном тиму није више највећи циљ играчима (томе је допринела и НБА), да је тешко окупити све најбоље кошаркаше које имамо. То нас је, ако ништа друго, научило да најбољи тим није онај који има најбоље играче, већ играче који најбоље делују као целина. 
Велики допринос опоравку репрезентације дао је Душан Ивковић, који је афирмисао неколицину младих играча, међу њима и Богдана Богдановића. Ма колико неко мислио да после европског сребра у Пољској (2009) и четвртог места на СП у Истанбулу (2010) није имао успеха, његове речи уочи последњег меча на Евробаскету 2013. сада делују пророчански: „Момци, много је важно ово седмо место, дајте да то изгурамо, због оног што долази.” 
Та наизглед обична победа донела нам је пласман на Светско првенство у Мадриду 2014, на којем је нови селектор Александар Ђорђевић започео свој успешан петогодишњи мандат, дочекан са прегршт сумњи, испраћен са критикама зато што је био „тек пети на свету” (Кина, 2019). Игор Кокошков, исто сјајан стручњак, једноставно није имао среће у квалификацијама за Олимпијске игре 2021, и онда је тадашњи председник Кошаркашког савеза Србије Предраг Даниловић одлучио да клупу повери старом вуку Пешићу, кога су многи медији, али и разни стручњаци, не само критиковали већ и омаловажавали после само једног лошег меча (пораз од Италије у осмини финала Евробаскета 2022). Пешић је мирно примао све те ударце, држећи се оне старе: ко се последњи смеје, најслађе се смеје. 
После Светског првенства у Манили и Олимпијских игара у Паризу стигли смо до тога да сви причају о репрезентацији Србије као не само најбољем тиму на свету већ и о саставу који делује као породица, који најлепше игра, у којем сви једва чекају лето да би били заједно. Нико више не отказује селектору. Сада сви моле Бога да их он позове, да осете енергију екипе која је и Леброну Џејмсу, Стефону Карију и Кевину Дуренту утерала страх у кости. 
Све кладионице на свету једногласне су да су прва четири фаворита на Европском првенству 2025. редом Србија, Немачка, Француска и Грчка. Нека средња вредност квота изгледа овако: Србија 2,75, Немачка 5,5, Француска 8,5, Грчка 12, Шпанија 15, Турска 26, Италија 31, Литванија 31, Летонија 31, Словенија 36... Србија је фаворит и према званичном сајту Светске кошаркашке федерације (ФИБА). У анкети тог сајта чак 82 одсто учесника предвиђа јој злато, а свега пет одсто не очекује да ће се наћи на победничком постољу. Нормално, Пешић и његови играчи нису толико наивни да помисле да је титула европског шампиона готова ствар. Уосталом, и пре три године смо важили за фаворита, а Шпанци су, у ослабљеном саставу, из сенке, стигли поново до златног одличја. 
„Нама је био циљ да се на највећем олимпијском турниру у историји освоји било која медаља. И пре тог турнира говорио сам да би свака била златна”, казао је Пешић поводом успеха на Олимпијским играма. 
„Честитао сам играчима на игри и понашању, на тимском духу и заједништву које су изградили, на другарству које их је повезало и омогућило да поразе претворе у победу. Бавимо се врхунским спортом и од нас се очекују победе и златне медаље. Злато је ваљда најмањи циљ (на Евробаскету 2025). Ово је тим са огромним искуством, знањем, индивидуалним и тимским. Са европским првенством се не завршава кошарка у Србији, надамо се да ће бити само још боља – кад је у питању репрезентативни део. Трудићемо се да направимо добру екипу која може да буде компетитивна и која може да се повеже између себе, да виде ови како је провести лето са најбољима и како је играти преко лета против најбољих. И да видимо где нам је будућност…”

Два злата кошаркашица

Кошаркашице Србије су доживеле препород од доласка Марине Маљковић на место селекторке. У последњих десет година два пута су биле првакиње Европе (2015, 2021), једном треће на континенту (2019), једном освојиле бронзу на Олимпијским играма (Рио де Жанеиро 2016), уз два четврта места (ОИ 2020, ЕП 2013).

Баскеташи шест пута прваци света

Србија је светска сила и у баскету 3х3. Откако је Светска кошаркашка федерација (ФИБА) почела да организује велика такмичења у тој кошаркашкој дисциплини (2012), српски баскеташи су освојили 16 медаља. Шест пута били су прваци света, пет пута прваци Европе.