Блиски исток 2009: пар ципела и пушка

Шта спаја инцидент у Багдаду са бацањем ципела на америчког председника, жестоко бомбардовање појаса Газе, Гамала Мубарака и либански национални дијалог?

Мало тога, сем да заједнички граде визију Блиског истока као региона који хронично пати од несташице конструктивних идеја, подручја у коме владају ауторитарност, непотизам и, сувише често, закони пушке. Како је било ове године, тако ће бити и 2009.

Најстарији и најснажнији барометар регионалног незадовољства и радикализма – арапско-израелски конфликт – не показује да ће се после шест деценија ишта мењати набоље. Израел је ове године славио 60 година постојања, Палестинци су обележавали „накбу”, катастрофу.

Споразум из Осла 1993, први директни договор Израелаца и Палестинаца, делује као научна фантастика. Протекла је година у којој им је Џорџ В. Буш обећао независну државу. Барак Обама ће свакако желети да се огледа на врућем песку Блиског истока јер управо овај регион новом председнику пружа прилику да поправи имиџ Америке у свету 1,3 милијарде муслимана. Изазов је ту, стартна позиција не обећава много.

Бушов блискоисточни легат је тешко бреме. Послао је трупе за Ирак и углавном игнорисао арапско-израелски конфликт, слабовидо је проценио легитимитет и снагу ислама, погрешио је у дијагнози феномена терора, подршку слободи и демократији дискредитовао је подршком полицијским режимима и доживотним аутократама.

Реторика „мировног процеса” делује сасвим неубедљиво. Не само због фијаска небројених досадашњих покушаја да се преговори поврате из коме, већ и због растуће улоге шиитског Ирана у региону, све већег значаја радикалних исламских група попут палестинског Хамаса и либанских Хезболаха, неизмењено тврде произраелске оријентације САД, готово генетске неспособности Арапа да свој мировни план из 2002. прогурају као кредибилни пројекат.

Ништа мање деморалишући нису догађаји у Гази. С једне стране дубока палестинска подела између умереног Фатаха на Западној обали и радикалног Хамаса у појасу Газе. Испуштена је шанса да Газа буде пример шта Палестинци могу да постигну откако је пре три године прекинута израелска окупација.

С друге стране су нервозни израелски лидери који су уочи општих избора у фебруару посегли за бомбама против „терориста” Хамаса покушавајући да сопствену политичку платформу граде на сили и чврстини и да тако залече ране задобијене пре две године током рата у Либану.

Онда Ирак који Бушову администрацију с правом оптужује са сва зла која му се догађају од инвазије. Мало тога није речено о гесту ирачког новинара Мунтазера ал Заидија. Пар ципела је симбол фрустрације не само Ирачана већ и читавог арапског света који је некада цивилизацији даривао алгебру и Авицену, а данас је сведен на то да се једном агитпроповском чину са ципелама диви као херојском достигнућу. Заиди никада не би ципелом гађао Садама Хусеина, одговорног за све ирачке погибељи пре марта 2003.

Нови шеф Беле куће најављује извлачење из земље којом су управљали као протекторатом остављајући Ирачанима разорен и дубоко подељен Ирак који је постао Мека џихадистима. Ирак који ће још годинама покушавати да вида ране диктатуре и рата.

Тешко је очекивати драматичне пробоје и на сиријско-израелском фронту иако су Дамаск и Јерусалим, уз посредовање Турске, после осам година паузе обновили директне разговоре.

Иранско нуклеарно питање остаје као несумњиво највећи изазов. Агресија Америке, или Израела, запалило би регион. Последице би биле несагледиве.

Да ли ће превладати разум? Има ли уопште неког флексибилног у оваквом свету блискоисточних максимализама? Тешко.

Без правог легитимитета, лидери на власти ослањају се на деспотизам неспремни за промене које би либерализовале политички живот и подигле стандард Арапа притиснутих највећом незапосленошћу на свету, неписменошћу и сиромаштвом. Чак и нафтом богатим државама Персијског залива прети назадовање после наглог пада цене петролеја.

Необична комбинација самопоуздања и ослонца на стране факторе, која арапски свет дели на два сукобљена блока, једна је од кључних карактеристика региона који је притиснут менталитетом из колонијалних времена. Отуда таква опчињеност новом администрацијом САД.

С друге стране је покушај изласка из вазалских односа и трагања за сопственим идентитетом, процес који предводе разне исламске групе – ефикасне у конфронтацији са Западом, Израелом и неким локалним ривалима, без снаге да се политички модернизују или реше економске невоље.

Либерализација и демократизација остају покопане испод наслага бирократизованих и корумпираних режима које будно чувају моћне тајне службе. Непотизам је нормална појава. У Сирији је син већ наследио оца. Лидери Египта и Либије такође припремају своје синове. Глобална криза послужиће локалним деспотима као изговор да ништа не мењају.

Апатија се шири. Трибална политика у Гази, стање људских права у Сирији или 40 година ауторитарне владавине Моамера Гадафија у Либи престају да буду питања којима се свет бави препуштајући Арапима да тону у апатију и наставе сами себе да маргинализују.

Фрустрација гура у очај. Очај на рат. Ко са мачем живи, од мача ће страдати. То је перспектива Блиског истока, региона у коме је пушка и даље свакодневни орнамент.

Агенда за 2009. делује депресивно. Теоретски посматрано, једина добра вест је да су све ово последице одлука и политика иза којих стоје људи. Када би постали конструктивнији, ствари би се мењале у позитивном правцу. Када би. Стабилизација Блиског истока тражи стрпљење, одлучност, тврду дипломатију. Мало је, међутим, оних који се држе изреке „Што се више знојиш у миру, мање крварих у рату”.