Пробни лет 2009.

Све што је Борис Тадић до сада урадио у политици, а нарочито од 2004. године, биће у 2009. стављено на пробу. После године његовог највећег успеха уследиће година највећег искушења у којој ће он бити изложен можда и већем ризику од пилота који полази на први пробни лет новог авиона.

У 2008. Тадић је победио на председничким изборима Томислава Николића. Радикалу није помогла ни посредна помоћ Војислава Коштунице кога је Тадић годину раније частио премијерским местом. Иако је победио за длаку, Тадићева победа је била апсолутна, колики је био и Николићев пораз.

Убрзо је Тадићева коалиција добила изборе, а он је успео да састави несастављиву владу, победивши поново Николића и Коштуницу.

Две Тадићеве победе довеле су до поделе радикала, странке која 18 година није хтела да се мења, и отвориле су врата дотад немогућим коалицијама. Зато сада у Србији нема оштрих подела међу странкама из Милошевићевог времена, нити идеолошког цепидлачења о томе кога није брига за свакодневни живот бирача. ЛДП сарађује са социјалистима, Николић и ДС су већ једно другом пружали руку.

Победивши почетком године са Европом на уснама, Тадић је већ на јесен престао да зуриу Брисел и почео да гледа и ка Москви, остављајући и коалиционе партнере и противнике да нагађају да ли је у питању тактика или стратегија или покушај да извуче што је могуће више користи и од Истока и од Запада, као што је чинио Јосип Броз звани Тито. Његови коалициони партнери Г17 плус и ЛСВ немају разумевања за окретање ка Москви, баш као ни ЛДП који је бар једном спасао Владу Србије.

Млађан Динкић, човек без кога не би била могућа победа на парламентарним изборима, последњих дана децембра први пут је напао Тадића. Председник Србије није могао да пожели незгоднијег противника чије енергију, упорност, домишљатост и маркетиншки геније нико не може да оспори. Тај сукоб тешко да може да буде замрзнут. Ако је Динкић ишао до краја са Лабусом, зашто не би и са Тадићем. Спор Динкић-Тадић најлакше се решава на изборима, али када у марту и априлу груне криза тешко да ће икоме у Србији они пасти на памет. Ко ће људима чије ће плате бити умањене или који су остали без посла да објасни да је поново потребно слупати 20 милиона евра на изборе!

Највећу опасност за Тадића у 2009. години ће представљати чињеница да после више од два милиона гласова освојених на изборима велика већина грађана Србије сматра председника одговорним за све. Он мора да одлучи о свему иако му то Устав забрањује. Али, Устав не занима просечног бирача, он хоће, како је говорио Зоран Ђинђић, „економску сигурност, физичку безбедност, избегавање проблема и патњи”. И све то хоће од Тадића, а то неће моћи да осигурају ни много моћнији од њега, Обама и Путин, на пример.

Борису Тадићу, председнику Србије и неспорно политичару број један у Србији 2008, треба пожелети да у 2009. пре свега буде глув на оно уво на које ће му шаптати да постане „просвећени апсолутиста”. Шапутали су то и Милошевићу и Коштуници, губитник је била Србија.